KDE Debian-first aid

Moglo bi i malo brže... :)

2009-03-17T23:29:00.003+01:00

Ono što me najviše boli u vezi sa mojim omiljenim internet pretraživačem Firefox-om i paketom programa pod nazivom Open Office jeste njihova sporost pri startovanju. Iako su oba programa sa svojim novim verzijama

doživela velika poboljšanja, i dalje zaostaju za konkurencijom (posebno Open Office). Inspirisan velikom sporošću Open Office-a, odlučio sam da uz pomoć Google-a smanjim svoju napetost prilikom svakog startovanja ovog programa (zaista poražava činjenica da se na računaru nedaleko od mog M$ Word startuje 2003 neuporedivo brže ;)). Rešenje, naravno, postoji i ja ću ga slikovito (po običaju) predstaviti:

Open office

Da bi se dobilo na brzini starovanja Open Office-a, treba odabrati stavku Options iz padajućeg menija opcije linije menija, prigodnog imena Tools. Zatim naći opciju Memory i uneti vrednosti iz zaokruženih polja sa slike:

Nije loše proveriti koju verziju Java-e koristi Open Office. Ako je ponuđeno više verzija odabrati najnoviju...

... i to bi bilo to, što se tiče ubrzavanja Sun-ovog "pužića"... ;)

Firefox

Što se tiče Firefox-a mogućnosti za poboljšavanje i podešavanje "u sitna crevca" (moja omiljena SK rubrika :)) su ograničene samo željama korisnika, kao i upornošću da putem interneta nađe kako se podešava baš ona opcija koja njemu treba.
Pre svega treba umanjiti negativne efekte nadaleko čuvenog memory leak-a mog omiljenog pretraživača. To se radi tako što se u adresnoj liniji upiše about:config, i desnim klikom pokrene kontekstni meni u kojem se bira opcija New>Integer čime se pokreće dijalog prozor u koji treba upisati browser.cache.memory.capacity, a zatim upisati odgovarajuću vrednost. Pošto imam 1GB RAM memorije upisao sam 16384. Ko ima duplo više treba da unese duplo veću vrednost, a korisnici sa upola manje memorije duplo manju. Po obavljenom poslu dobija se nešto slično sadržaju sa slike:

Pošto smo ubrzali Firefox, sledi malo kozmetičkih zahvata koji će omogućiti brže "surfovanje" internetom. Sledeće opcije se odnose na broj zahteva koje pretraživač jednovremeno šalje ka serverima, kao i na vreme čekanja na informacije koje treba da primi. Treba samo proveriti da li su vrednosti podešene na true :

network.http.pipelining

network.http.proxy.pipelining

network.http.pipelining.maxrequests sa vrednosti 4 promeniti u 20 (ne više od 30)

Poslednja opcija ne postoji u Firefoxu pa je treba napisati (desni klik>New>Integer>nglayout.initialpaint.delay) i podesiti na vrednost 0:

Posle restarta talasi za web surf bi trebalo da budu povoljniji... :)
Za cepidlake i perfekcioniste postoji i znatno detaljnije uputstvo za ubrzavanje "lisice"...

Da li je Linux-u potreban antivirus? :)

2009-03-01T23:45:00.001+01:00

Svakako da treba, osim ako ne želite da vaš računar bude totalno izolovan, bez interneta i prenosnih medija. U svim ostalim slučajevima, treba imati antivirus, ne zbog infekcije sistema, već zbog moguće zaraze susednih (recimo Windows sistema :P), koji su povezani sa Debian-om.
Kao najbolja rešenja, preporučuju se open source antivirus ClamAV, kao i dobro poznati antivirus zatvorenog koda, Avast. Pošto se ClamAV lako instalira preko paket menadžera, a i dobro mi je poznat, nije mi bio interestantan za opisivanje. O ClamAv antivirusu ću pisati u okviru uporedne analize njega i Avast-a, kada budem "ulovio" par dobrih virusa...

Po preuzimanju .deb paketa sa zvaničnog sajta, potrebno je proći kroz proces registracije, koji nije naporan (gle čuda!) i instalacija može da počne. Program se uredno instalira uz pomoć KPackage programa, i pokreće se sa jednom od dve komande:

$ avast pokreće program iz Konsole
$ avastgui pokreće program u vidu "prozorčića"

E da, pre korišćenja obavezno je unošenje šifre kojom se kompletira proces registracije... Posle registracije sledi ažuriranje baze podataka, koje može da potraje, zavisno od brzine internet veze:

Po ažuriranju, sledi skeniranje potencijalno "opasnih" direktorijuma:

Iako se program može pokrenuti iz sekcije Utillities u okviru K meni-ja, ja sam ipak kreitrao link (tj. prečicu) do programa na Desktop-u, desnim klikom na radnu površinu i odabirom opcije Link to Application:

I unošenjem komande avastgui u Command polje:

Sa lepo dizajniranom ikonicom na Desktopu, poštedeo sam sebe, najveću Linux lenštinu koju znam, kuckanja komande avastgui u okviru Run Command prozora...
Po skeniranju program ne pravi izveštaj, što se meni ne dopada, pa sam tu opciju uključio i odredio direktorijum u koji će se izveštaji upisivati:

Takođe, podesio sam i opcije za ažuriranje baze podataka, tako da me program pita da li da uradi update kada se dese promene na serveru:

Malo estetike nije na odmet... :)

2009-03-01T18:05:00.000+01:00

Odmah po instalaciji Debian Lenny-ja, ljubiteljima estetike odmah upada u oči da se razvojni tim ove distribucije i nije mnogo trudio oko izgleda samog grafičkog okruženja. Najpre upada u oči loš izgled fontova, ikonica i drugih elemenata (kicker izgleda odvratno) KDE okruženja. to, u suštini i nije minus, s obzirom da ja volim malo da izmenim svoju radnu površinu, odgovara mi da je KDE u svom "native" obliku, jer ga lakše podešavam na taj način (ne noram da mislim gde se šta nalazi u "customized" verziji KDE-a). Prethodna rečenica se ne odnosi na rendering fontova, za čiji odvratan izgled nema opravdanja... :) Prosto mi nije jasno šta je tu teško da se malo "našminkaju" fontovi i da krajnji korisnici ne moraju da se smaraju sa komandom:

# dpkg-reconfigure fontconfig-config

Prvo što programčić za konfiguraciju pita jeste koji metod renderinga da koristi. Od ponuđene tri opcije treba odabrati Autohinter...

Zatim se bira rendering subpixel-a. S obzirom da imam LCD monitor, biram opciju Always. Ponosni vlasnici CRT monitora bi trebalo da biraju Automatic...

Sledeća opcija je stvar ličnog izbora, a tiče se izbora između outline i bitmap fontova. Ja sam odabrao uotline fontove, te otuda opcija No za bitmap konkurenciju...

Na kraju, u stilu uzbudljivih video šou programa tipa "pre i posle", prilažem fotke "podrazumevano renderovanih" Debian fontova...

... i malo našminkanih...

Lepši kicker...

Kicker se lako ulepšava menjanjem fotografije koju on koristi, a koja se nalazi na lokaciji /usr/share/apps/kicker/wallpapers/. Prvo se skokne do kde-look.org sajta i izabere se pakovanje pozadina za kicker. Ja sam odabrao Kickers 1.06 pakovanje, raspakovao ga i prekopirao (kao root) u /usr/share/apps/kicker/wallpapers/. Zatim sam desnokliknuo na kicker i odabrao opciju Configure Panel, a zatim Appearance i odabrao fotku po želji. Po odabiru fotke sledi Apply i kicker nije više monotono siv...

Na kde-look.org sajtu se mogu naći i lepe ikonice, teme i dekoracije za prozore, koje vam mogu ulepšati estetski doživljaj radne površine i učiniti je prijatnijom za korišćenje. Ikonice koje (trenutno :)) koristim pripadaju paketu KDE Diamond 2.8 - Debian mod, dok prozore nisam posebno dekorisao - možda i to uradim ako mi pođe za rukom da kompajliram neke teme sa kde-look.org sajta...

Obavezno treba instalirati i gtk-qt-engine paket (iz Synaptic-a napr.), koji se nalazi u zvaničnoj Debian riznici, radi lepše integracije Gtk aplikacija u Qt okruženje...

Što se tiče deljenja štampača...

2009-03-01T16:32:00.003+01:00

... za divno čudo, i to mi je pošlo za rukom, tako da sada moji Windows ukućani mogu nesmetano da koriste štampač (famozni HP LaserJet P1006) koji je povezan na Debian Lenny računar. Pošto sam na Etch-u imao problema sa deljenjem štampača, ovaj događaj na Lenny-ju smatram podvigom i korakom napred u integraciji Linux-a u domove običnih korisnika i svetlim primerom "kooperativnosti" (često korišćen termin Novel-a i Windows-a :)) dve različite platforme.
Da bi naši cenjeni sistemi "delili sve na pola" treba se pobrinuti da u smb.conf fajlu (/etc/samba/) stoji nešto nalik ovome:

[printers]
comment = All Printers
browseable = no
path = /var/spool/samba
printable = yes
guest ok = no
read only = yes
create mask = 0700

# Windows clients look for this share name as a source of downloadable
# printer drivers
[print$]
comment = Printer Drivers
path = /var/lib/samba/printers
browseable = yes
read only = yes
guest ok = yes

Naravno, ne treba se doslovce držati ovog sadržaja, jer je smb.conf fajl jako fleksibilan po pitanju konfiguracije, tako da se neke stvari mogu izmeniti/dodati/oduzeti u skladu sa potrebama korisnika. Kućnim korisnicima je ovo sasvim ok... :)

Ono što može da iznervira prosečnog korisnika odličnog Lenny-ja...

2009-02-28T12:20:00.018+01:00

... jeste par "sitnih" bug-ova, koji će najverovatnije biti ispravljeni u narednom update-u distroa. Prvi i najčudniji je bug koji se tiče rada numlock LE diode, koja radi inverzno, tj. numerička tastatura je uključena kada dioda ne svetli. Bug je odavno dokumentovan ali, koliko je meni poznato, nema jedinstvenog rešenja za ovu "sitnicu". Problem se može naći pod sledećim "imenima":

Problem nije vezan za specifičan distro (Arch Linux korisnici su primetili isto :)) ili za menadžer prozora (KDE, GNOME, i druge ), a pravi uzrok nije poznat. Ne postoji jednoznačno rešenje za ovaj problem, a ima nekoliko predloga sa raznih foruma (debian.net, gore pomenuti Arch forum i sl.)... Sa

Slučaj Samba...

Problem sa konfigurisanjem samba-e iz Control Center-a je mnogo ozbiljnije prirode ako ste korisnik koji nije baš raspoložen za kuckanje po konfiguracionim fajlovima ili Linux početnik. Problem je prijavljen na Ubuntu Lounchpad sajtu (Bug #276715 ) i vezuje se za bug u okviru starijih samba paketa, a rešava se, kako kažu web izvori (forumi i sl.), instalacijom najnovije verzije samba-e... Pošto imam poverenja u Debian i buduće ispravke koje će uskoro biti raspoložive putem interneta, nisam hteo da instaliram samba-u iz izvornog koda, već sam pribegao dobrom starom prčkanju po smb.conf fajlu (lokacija /etc/samba/) i rešio problem...

Promene u smb.conf fajlu su obeležene crvenom bojom:

#============= Global Settings ==============

[global]

## Browsing/Identification ###

# Change this to the workgroup/NT-domain name your Samba server will part of
workgroup = IME RADNE GRUPE

# server string is the equivalent of the NT Description field
server string = Bilo šta

# Windows Internet Name Serving Support Section:
# WINS Support - Tells the NMBD component of Samba to enable its WINS Server
# wins support = no

# WINS Server - Tells the NMBD components of Samba to be a WINS Client
# Note: Samba can be either a WINS Server, or a WINS Client, but NOT both
; wins server = w.x.y.z

# This will prevent nmbd to search for NetBIOS names through DNS.
dns proxy = no

# What naming service and in what order should we use to resolve host names
# to IP addresses
; name resolve order = lmhosts host wins bcast

#### Networking ####

# The specific set of interfaces / networks to bind to
# This can be either the interface name or an IP address/netmask;
# interface names are normally preferred
; interfaces = 127.0.0.0/8 eth0

# Only bind to the named interfaces and/or networks; you must use the
# 'interfaces' option above to use this.
# It is recommended that you enable this feature if your Samba machine is
# not protected by a firewall or is a firewall itself. However, this
# option cannot handle dynamic or non-broadcast interfaces correctly.
; bind interfaces only = yes

#### Debugging/Accounting ####

# This tells Samba to use a separate log file for each machine
# that connects
log file = /var/log/samba/log.%m

# Cap the size of the individual log files (in KiB).
max log size = 1000

# If you want Samba to only log through syslog then set the following
# parameter to 'yes'.
# syslog only = no

# We want Samba to log a minimum amount of information to syslog. Everything
# should go to /var/log/samba/log.{smbd,nmbd} instead. If you want to log
# through syslog you should set the following parameter to something higher.
syslog = 0

# Do something sensible when Samba crashes: mail the admin a backtrace
panic action = /usr/share/samba/panic-action %d

####### Authentication #######

# "security = user" is always a good idea. This will require a Unix account
# in this server for every user accessing the server. See
# /usr/share/doc/samba-doc/htmldocs/Samba3-HOWTO/ServerType.html
# in the samba-doc package for details.
security = share

# You may wish to use password encryption. See the section on
# 'encrypt passwords' in the smb.conf(5) manpage before enabling.
encrypt passwords = true

# If you are using encrypted passwords, Samba will need to know what
# password database type you are using.
passdb backend = tdbsam

obey pam restrictions = yes

# This boolean parameter controls whether Samba attempts to sync the Unix
# password with the SMB password when the encrypted SMB password in the
# passdb is changed.
unix password sync = yes

# For Unix password sync to work on a Debian GNU/Linux system, the following
# parameters must be set (thanks to Ian Kahan < for
# sending the correct chat script for the passwd program in Debian Sarge).
passwd program = /usr/bin/passwd %u
passwd chat = *Enter\snew\s*\spassword:* %n\n *Retype\snew\s*\spassword:* %n\n *password\supdated\ssuccessfully* .

# This boolean controls whether PAM will be used for password changes
# when requested by an SMB client instead of the program listed in
# 'passwd program'. The default is 'no'.
pam password change = yes

########## Domains ###########

# Is this machine able to authenticate users. Both PDC and BDC
# must have this setting enabled. If you are the BDC you must
# change the 'domain master' setting to no
#
; domain logons = yes
#
# The following setting only takes effect if 'domain logons' is set
# It specifies the location of the user's profile directory
# from the client point of view)
# The following required a [profiles] share to be setup on the
# samba server (see below)
; logon path = \\%N\profiles\%U
# Another common choice is storing the profile in the user's home directory
# (this is Samba's default)
# logon path = \\%N\%U\profile

# The following setting only takes effect if 'domain logons' is set
# It specifies the location of a user's home directory (from the client
# point of view)
; logon drive = H:
# logon home = \\%N\%U

# The following setting only takes effect if 'domain logons' is set
# It specifies the script to run during logon. The script must be stored
# in the [netlogon] share
# NOTE: Must be store in 'DOS' file format convention
; logon script = logon.cmd

# This allows Unix users to be created on the domain controller via the SAMR
# RPC pipe. The example command creates a user account with a disabled Unix
# password; please adapt to your needs
; add user script = /usr/sbin/adduser --quiet --disabled-password --gecos "" %u

# This allows machine accounts to be created on the domain controller via the
# SAMR RPC pipe.
# The following assumes a "machines" group exists on the system
; add machine script = /usr/sbin/useradd -g machines -c "%u machine account" -d /var/lib/samba -s /bin/false %u

# This allows Unix groups to be created on the domain controller via the SAMR
# RPC pipe.
; add group script = /usr/sbin/addgroup --force-badname %g

########## Printing ##########

# If you want to automatically load your printer list rather
# than setting them up individually then you'll need this
load printers = yes

# lpr(ng) printing. You may wish to override the location of the
# printcap file
; printing = bsd
; printcap name = /etc/printcap

# CUPS printing. See also the cupsaddsmb(8) manpage in the
# cupsys-client package.
printing = cups
printcap name = cups

############ Misc ############

# Using the following line enables you to customise your configuration
# on a per machine basis. The %m gets replaced with the netbios name
# of the machine that is connecting
; include = /home/samba/etc/smb.conf.%m

# Most people will find that this option gives better performance.
# See smb.conf(5) and /usr/share/doc/samba-doc/htmldocs/Samba3-HOWTO/speed.html
# for details
# You may want to add the following on a Linux system:
# SO_RCVBUF=8192 SO_SNDBUF=8192
# socket options = TCP_NODELAY

# The following parameter is useful only if you have the linpopup package
# installed. The samba maintainer and the linpopup maintainer are
# working to ease installation and configuration of linpopup and samba.
; message command = /bin/sh -c '/usr/bin/linpopup "%f" "%m" %s; rm %s' &

# Domain Master specifies Samba to be the Domain Master Browser. If this
# machine will be configured as a BDC (a secondary logon server), you
# must set this to 'no'; otherwise, the default behavior is recommended.
# domain master = auto

# Some defaults for winbind (make sure you're not using the ranges
# for something else.)
; idmap uid = 10000-20000
; idmap gid = 10000-20000
; template shell = /bin/bash

# The following was the default behaviour in sarge,
# but samba upstream reverted the default because it might induce
# performance issues in large organizations.
# See Debian bug #368251 for some of the consequences of *not*
# having this setting and smb.conf(5) for details.
; winbind enum groups = yes
; winbind enum users = yes

# Setup usershare options to enable non-root users to share folders
# with the net usershare command.

# Maximum number of usershare. 0 (default) means that usershare is disabled.
; usershare max shares = 100

#======================= Share Definitions =======================

[homes]
comment = Home Directories
browseable = yes

# By default, the home directories are exported read-only. Change the
# next parameter to 'no' if you want to be able to write to them.
read only = yes

# File creation mask is set to 0700 for security reasons. If you want to
# create files with group=rw permissions, set next parameter to 0775.
create mask = 0775

# Directory creation mask is set to 0700 for security reasons. If you want to
# create dirs. with group=rw permissions, set next parameter to 0775.
directory mask = 0775

# By default, \\server\username shares can be connected to by anyone
# with access to the samba server.
# The following parameter makes sure that only "username" can connect
# to \\server\username
# This might need tweaking when using external authentication schemes
valid users = %S

# Un-comment the following and create the netlogon directory for Domain Logons
# (you need to configure Samba to act as a domain controller too.)
;[netlogon]
; comment = Network Logon Service
; path = /home/samba/netlogon
; guest ok = yes
; read only = yes
; share modes = no

# Un-comment the following and create the profiles directory to store
# users profiles (see the "logon path" option above)
# (you need to configure Samba to act as a domain controller too.)
# The path below should be writable by all users so that their
# profile directory may be created the first time they log on
;[profiles]
; comment = Users profiles
; path = /home/samba/profiles
; guest ok = no
; browseable = no
; create mask = 0600
; directory mask = 0700

[printers]
comment = All Printers
browseable = no
path = /var/spool/samba
printable = yes
guest ok = no
read only = yes
create mask = 0700

# Windows clients look for this share name as a source of downloadable
# printer drivers
[print$]
comment = Printer Drivers
path = /var/lib/samba/printers
browseable = yes
read only = yes
guest ok = yes

[razmena]
path = /home/ime/korisnika/razmena/
guest ok = yes
public = yes
browsable = yes
writable = yes

Promene se tiču "simple file sharing-a", tj. omogućavanje pristupa jednom direktorijumu u okviru /home direktorijuma bez ikakvog korisničkog naloga i šifre, što je prosto idealno za kućne mreže a nikako se ne preporučije za bilo koju firmu (makar imala i samo dva računara... Za to služe naročita podešavanja smb.conf fajla, ali o tome drugi put... ;)

hplip koska... :)

2009-02-27T22:53:00.010+01:00

Instalaciju novog sistema prati i dodavanje odgovarajućih drajvera koji nisu isporučeni zajedno sa njim. Posle bezbolne instalacije grafičkih drajvera za moju NVIDIA grafičku kartu (postupak skoro identičan ovom), usledila je instalacija štampača HP LaserJet P1006.

Ma kako pojednostavljena, instalacija štampača na Linux-u neretko prerasta u aktivnosti na koje smo navikli u filmovima tipa "Mission Impossible". Često je nemoguće objasniti kako se potkradu greške prilikom pisanja drajvera za neke sasvim obične uredjaje kao što su štampači, posebno ako iza projekata stoje firme kao što je HP. Naime, iako su drajveri za Hewlett Packard štampače instalirani zajedno sa sistemom (kad se ne radi expert install Lenny-ja ;) ) i štampač uredno prepoznat, štampač ne reaguje na komande za štampanje, tj. ne radi uopšte.
Da ironija bude veća, postoji tri načina za instalaciju HP štampača i nijedan ne daje rezultate, sve dok se ne instalira famozni "plugin za hp štampače". Dakle, bez obzira da li je štampač instaliran na ovaj ili ovaj način, neće se oglasiti dok se ne preuzme famozni plugin sa nekog tamo hp servera. Treći način podrazumeva instalaciju debian prekompajliranih paketa preko Synaptic-a ili nekog paket menadžera...
Dakle, po instalaciji štampača treba pokrenuti program HPLIP Toolbox i kliknuti na sličicu ispod koje piše Install Required Plugin. Do ovog sjajnog otkrića sam došao koristeći čuvene metode:

"metodu nabadanja", tj. kliktanja na sve moguće dugmiće i sličice
"metodu besomučne reinstalacije drajvera" po principu eliminacije one koja ne donosi rezultate

Na internetu sam našao da i neki korisnici Ubuntu-a imaju sličan problem, čto me je začudilo, jer ako se Debian ne trudi da podešava distro tako da bude "user friendly", Canonical to sigurno čini. Zato mi i nije jasno kako su propustili da testiraju rad jedne od najrasprostranjenijih grupa štampača od jedne od najpoznatijih firmi za proizvodnu istih. Prosto je neverovatno, da i ako je problem uočen a nije rešiv (bar u neko dogledno vreme), niko nije pisao o tome u uputstvima za instalaciju (ni HP, ni Debian a ni Canonical), a problem se lako uočava i još lakše rešava. Drago mi je što sam bar otkrio da štampa na Etch-u nije "sama od sebe proradila"...

Napokon Lenny!

2009-02-15T11:21:00.003+01:00

Posle 22 meseca razvoja, silnih testova i pravno-filizofskih nedoumica na Distrowatch-u se pojavila radosna vest za ljubitelje Debian distroa. Lenny se napokon "stabilizovao" i raspoloživ je za download. Ja sam, naravno, požurio da preuzmem KDE verziju i da je nabacim na svoj hard disk, a utisci o "petici" će biti opisani u sledećim člancima... :-)

Iceweasel&KDE

2008-10-11T10:54:00.008+02:00

Kada isprobavam neki program, ne bih li video da li mi odgovara, veliku pažnju posvećujem jednostavnosti i intuitivnosti programskog interfejsa. Kad sam pomenuo jednostavnost, moram da naglasim da to ne podrazumeva nedostatak opcija koje program nudi, već njihovo lako korišćenje i pronalaženje u moru padajućih menija (baš ih ne volim) i Settings, Preferences i sličnih menija. Dakle, osiromašiti program za osnovne (ili ne tako neophodne) opcije ne znači da ste dobili jednostavan program, već aplikaciju sa diskutabilnom funkcionalnošću. Zbog gore navedenih činjenica, ja dajem prednost KDE-u u odnosu na druga desktop okruženja.
Problem tipa jednostavnost/osakaćenost u nekim segmentima ima i Iceweasel, koji nema opcije Cancel u okviru opcije Preferences (Edit>Preferences ), što mene neizmerno živcira, jer je ova "sitnica" jako značajna mnogim korisnicima koji često nešto isprobavaju, čak i kad nisu sigurni u ishod događaja. Složićemo se da je u ovom slučaju, jedno kulturno Cancel ili Defaults dugme dobrodošlo. Da bih ilustrovao važnost ovih opcija, zamislimo kada instaleri operativnih sistema i programa ne bi imali Back opciju. Instalacije bi bile baš veseloe i mnogo uzbudljivež...
Ipak, Iceweasel ne bi bio moćan pregledač interneta kad ne bi imao rešenje i za ovaj problem. Zato ga, između ostalog, i koristim. Da bi se dobilo famozno Cancel dugme, treba u adresnoj liniji napisati about:config, pronaći liniju browser.preferences.instantApply i promeniti joj vrednost na false.
Još jedna stvar koja može da nervira je što, bez obzira što je u Control Center-u naglašeno koji je mail klijent podrazumevani (u mom slučaju KMail), Iceweasel neće reagovati ako kliknem na Contact link sa neke internet prezentacije. Jednostavno, ništa se ne desi, što me primorava da sam pokrećem KMail. Da ne bi dolazilo do ovakvih nemilih scena, treba ponovo malo menjati "preferencije". Dakle, otkucati about:config, pa naći linije...

network.protocol-handler.external.mailto      true
network.protocol-handler.app.mailto             kmail

... i KMail će reagovati ako ga pozovem iz Iceweasel-a...

Još jedna stvar koja me nervira jeste standardi GTK dijalog prozor, tako da sam odlučio i to da promenim. Postoji programčić kgtk koji potpuno menja gtk dijalog prozor u standardni KDE prozor, ali tog programa nema na Debian riznici, pa sam odlučio da se poštedim kompajliranja i sličnih stvari, i iskoristio elegantnije rešenje, koje daje dovoljno funkcionalni dijalog prozor (istina nije čista KDE varijanta). Ponovo treba otkucati about:config i naći liniju ui.allow_platform_file_picker i promeniti joj vrednost u false. Na taj način se dobija dijalog prozor sličan prozoru sa slike:

Postoji veliki broj sitnih podešavanja Iceweasel-a koja mogu olakšati život svakom KDE korisniku, ali ih ja neću opisivati jer nisam imao potrebu da ih koristim tako da ne znam da ih podesim. Kome od cenjenih posetilaca bloga treba još tweak-ova, može da poseti Gentoo Wiki i da se dodatno informiše na ovu temu...

Upoznavajući Picasa-u...

2008-10-09T02:01:00.010+02:00

Programi za pregled i osnovne manipulacije slika za Linux nisu ni blizu po kvalitetu mom omiljenom Fast Stone Image Viewer-u za Windows, tako da sam prinuđen da koristim više programa koji mi "manje leže". U svom nastojanju da Gwenview, digiKam, showFoto i slične programe zamenim jednim, odlučio sam da probam program Google Picasa, još jedan proizvog američkog giganta koji nije pisan isključivo za Windows. Takođe, koristim priliku da, u duhu prethodnog članka, promovišem programe koje pišu velike softverske kompanije za korisnoke Linux sistema, jer je to dokaz poštovanja svih korisnika računara bez obzira na OS koji koriste...
Google Picasa 3.0 beta se može preuzeti u vidu .deb paketa koji se lako instalira sa dpkg -r ili uz pomoć KPackage programa. Program se instalira bez problema, i pritom se, u sekciji Graphics K menija smeštaju simpatične ikonice ovog pregledača slika. Kao i u slučaju većine vlasničkih programa, pri prvom pokretanju potrebno je prihvatiti uslove pod kojima je legalno koristiti proizvod i program je spreman za upotrebu:

... ali ne pre nego što nas obavesti da je integrisan u podrazumevani web pretraživač (u mom slučaju Iceweasel).

Pošto sam se složio sa konstatacijom o integraciji pretraživača i Picasa programa, program se pokreće, i stiče se utisak da se može se koristiti. Ali ne pre nego što vam isčita i najmanju fotku sa SVIH MOGUĆIH lokacija na hard disku. I ne pre nego što se ne promeni Flat Folder Structure opcija ne promeni u Folder Tree View, a zati uradi sortiranje foldera po imenu a ne po datumu. Takođe, treba iključiti opcije skeniranja celog hard diska, jer nema nikakvog smisla skenirati sve moguće slike na hardu (ikonice, dugmiće i sl.).

Najviše mi se dopada organizacija glavnog prozora programa. Čini se da je sve što je neophodno za manipulaciju fotografijama na klik miša, bez smaranja sa padajućim menijima. Program sadrži i pretraživač slika sa mogućnošću pretraživanja po raznim kriterijumima U donjem delu ekrana su interesantne opcije slanja slike e-mail-om, upload-a na web album, slanja na blog, štampanja, eksportovanja foto albuma... Sve u svemu praktično, lako i vizuelno dopadljivo.
Bez obzira na sitne zamerke na podrazumevana podešavanja programa, čini se da je Google Picasa dobar program za osnovnu manipulaciju slikama, sa interesantnim opcijama slanja istih na internet, što je sve važniji parametar ocene kvaliteta nekog programa, bez obzira na njegovu namenu. A da li će zadovoljiti oštre kriterijume koje Fast Stone Image Viewer postavlja, ostaje da se vidi...

Jednostavne instalacije

2008-10-07T17:36:00.012+02:00

Uvek je lepo kada softverski (a i hardverski) giganti misle i na svoje Linux korisnike i ponude im besplatan softver iz svoje bogate Enterprise ponude. Kompanije Adobe i Google su se potrudile ne samo da ispoštuju Linux korisnike kojih, ruku na srce, ima jako malo gledano iz ekonomskog ugla, već im nude korisnički doživljaj sličan onom kod Windows korisnika.
Dakle, korisnik preuzme proizvod sa interneta, otkuca jednostavnu komandu iz konzole (ili pokrene instalacionu skriptu) i u par jednostavih koraka (obično treba odabrati opciju "next" :-)) kompletira celu instalaciju programa. Ova lepa činjenica je i povod za članak o programima Google Earth i Adobe Reader, koji predstavljaju primer ostalim velikim kompanijama kako se postupa sa korisnicima, bez obzira kom tržišnom segmentu pripadali. Kompanija Ahead nudi Nero Linux, ali svoje korisnike primorava da, prilikom preuzimanja probne (!?) verzije programa, daju svoju e-mail adresu, što u mom slučaju ne dolazi u obzir, tako da opis Nero Linux programa otpada...
Takođe, ostoje i programi koji su pisani za Linux od strane softverskih kompanija, ali su to uglavnom programi koji se koriste iz komandnog interpretera (poweriso napr.) ili su pisani samo za Enterprise Linux distribucije, tj. nema kompajliranih paketa za "ostale koji ne plaćaju"...

Google Earth

Da ne trošim više bitova na promo tekstove tamo nekih kompanija, reći ću da se Google Earth može preuzeti sa ove adrese i da se instalira sa:

$ sh GoogleEarthLinux.bin

... što se vidi sa slike...

Skripta, zatim, pokreće lep i jednostavan vizuelno dopadljivi (ne volim da kažem "grafički") instaler, koji kulturno pita za lokaciju na koju progam treba da bude instaliran. Ja sam odabrao podrazumevanu lokaciju u svom /home direktorijumu i odabrao opciju Begin Install...

Posle par trenutaka...

... Google Earth je instaliran i spreman za upotrebu. Ne moram da napominjem da je instaler kreirao i Desktop ikonu, tako da ne moram da se mučim da tražim program po K meniju (mnogo me nervira!!) ili ne daj bože, da ga pokrećem iz Konsole :-)...

Google Earth se jednostavno uklanja pokretanjem (tj. prostim klikom miša) uninstall skripte koja se nalazi u direktorijumu u kojem je program instaliran (u mom slučaju /home/stesha/google-earth)...

Adobe Reader

Program za čitanje .pdf fajlova kompanije Adobe može se preuzeti sa matičnog sajta, tako što se sa ove stranice bira link Different language or operating system, koji vodi na stranicu na kojoj se bira .deb, .rpm, ili neki drugi paket (trenutna verzija je 8.1.2). Zatim se, uz pomoć programa KPackage ili komande dpkg -i .deb paket i instalira. Po prvom pokretanju se prihvata licenca, nakon čega je program spreman za upotrebu...

Adobe Reader se uklanja sasvim jednostavno: komandom dkpg -r ili programom KPackage...

Iako pojedinačni slučajevi, Adobe Reader i Google Earth pokazuju da, ako se programeri malo potrude, Linux i nije tako "težak" za korišćenje, pogotovo u poređenju sa Windos-om. Pre će biti da je neopravdano zapostavljen...

Konzolne konverzije...

2008-09-14T22:52:00.005+02:00

Ekspanzija širokopojasnog interneta nam je donela more softwera, filmova, muzike - jednom rečju, gomilu lake i jeftine zabave. Velika šarolikost podataka nam donosi i glavobolje, kada otkrijemo da se mukotrpno sakupljani podaci često ne nalaze u očekivanom "pakovanju".
Prosečan Linux korisnik (tj. moja malenkost :) ) se može zapitati: šta uraditi sa kojekakvim .nrg, .cue, .bin, .daa i sličnim fajlovima u nedostatku nekog GUI programa za konverziju istih u dobri stari .iso format?
Za korisnike novijih verzija Linux-a rešenje većine problema ove vrste je program AcetoneISO, koji nije moguće instalirati pod Debian Etch sistemom zbog nedostatka nekih zavisnosti (fuseiso modul, pre svega). Rešenje problema konverzije nekog fajl formata u .iso koji muči korisnike "starijih distroa", nazire se u vidu malih, zgodnih konzolnih programčića nrg2iso, poweriso i bchunk, koji rade konverzije raznih fajl formata u .iso arhivu...

nrg2iso

Ovaj programčić ("težak" simboličnih 28,7 KB), kako mu ime kaže, konvertuje .nrg fajl format (format mog "omiljenog bloatware-a" Nero Burrning ROM-a) u .iso, veoma prostom sintaksom:

$ nrg2iso neki_fajl.nrg neki_fajl.iso

Sam program se nalazi na zvaničnim Debian riznicama, i može se instalirati iz konzole sa:

# apt-get install nrg2iso

Zatim se .iso fajl lako montira na bilo koju lokaciju aktivnog direktorijumskog stabla (obično /mnt, /media i sl.) komandom mount:

# mount /putanja/do/iso/fajla/fajl.iso /putanja/do/željenog/direktorijuma/

Recimo, da želim da neki_fajl.iso koji se nalazi u Desktop direktorijumu montiram u /media/ISOimage/ direktorijum. Prvo ću pod root nalogom da napravim ISOimage direktorijum u direktorijumu /media:

# mkdir /media/ISOimage

Zatim ću, "nalazeći" se u /home/korisnik direktorijumu, da montiram neki_fajl.iso u novonapravljeni direktorijum ISOimage:

# mount Desktop/neki_fajl.iso /media/ISOimage -o loop

Pod uslovom da se "nalazim" u Desktop direktorijumu (kao i sam .iso fajl) montiranje bi izgledalo malo drugačije:

# mount neki_fajl.iso /media/ISOimage -o loop

Ukoliko ima nekih problema, nije loše proveriti da li je učitan loop modul kernela:

# lsmod | grep loop

Ukoliko nije (što je malo verovatno), treba ga učitati sa:

# modprobe loop

PowerIso

PowerISO, poznat Windows korisncima po svom GUI rešenju za montiranje fajl sistema (jako mračna tema za Win korisnike), za Linux dolazi kao konzolni program, što je za lenčugu poput mene veliki minus. Bez obzira na ovu činjenicu, program se lako koristi i, što je najvažnije, "radi posao". Kad se preuzme sa ove internet lokacije, program se ne instalira, već se, posle raspakivanja, pokreće komandom:

 $      tar  -zxvf   poweriso-1.2.tar.gz

Po raspakivanju arhive, treba preći u direktorijum s programom i pokrenuti program sa komandom:

$     ./poweriso


Za konverziju nekog od podržanih fajl formata (recimo, .daa) koristi se komanda:

$  ./poweriso     convert   neki_fajl.daa    -o     neki_fajl.iso   -ot

Komanda convert, kako joj ime kaže nalaže programu poweriso da kovertuje neki fajl. Opcija -o služi za definisanje imena izlaznog (.iso) fajla, a opcija -ot za definisanje tipa arhive (.iso/.daa/.bin i sl.).

Spisak komandi se može dobiti za opcijom -?:

$  ./poweriso   -?

bchunk

Program bchunk se koristi za konvertovanje .bin/.cue fajl formata u .iso/.cdr. Kao i nrg2iso, bchunk se nalazi u Debian riznicama (verzija 1.2.0-4), pa se može instalirati preko nekog paket menadžera (Synaptic, apt-get, aptitude). Sintaksa programa je jako jednostavna: za konvertovanje .bin/.cue formata u .iso u terminalu treba otkucati:

$ bchunk  neki_fajl.bin   neki_fajl.iso

I pored nedostatka nekog GUI rešenja, zahvaljujući malim ali korisnim programčićima, ljubitelji stable grane Debian sistema neće ostati uskraćeni za preko potrebne konverzije, što nas u vremenu iščekivanja "stabilnog" Lenny-ja čini manje nestrpljivim... :-)

rkunter&chkrootkit

2008-07-16T20:45:00.003+02:00

Korisnici Debian-a (a i drugih Linux distro-a) koji su zainteresovani da sačuvaju svoje računare od rootkit programa će, u najvećem broju slučajeva, pretraživanjem interneta i konsultovanjem odgovarajućih foruma doći do zaključka da su rkhunter i chkrootkit programi koji će izaći u susret njihovim potrebama (govorim o "običnim" korisnicima).
Ovi programi se nalaze na zvaničnim Debian riznicama i mogu se lako preuzeti uz pomoć Synaptic-a/Adept-a, ne napuštajući sigurnost KDE okruženja. Kako se radi o programima koji služe zaštiti sistema od raznih malicioznih programa kreiranih da preuzmu kontrolu nad računarom bez dozvole korisnika istog, nije loše imati najnovije verzije ovakvih programa. Ne treba biti mnogo pametan i zaključiti da se u Debian stable riznicama ne nalaze najnovije verzije ovih programa.
Tada treba preuzeti najnovije .tar.gz pakete i instalirati ih iz terminala, što je nama početnicima neretko jako stresno iskustvo (bezuspešni pokušaji instalacije FF-a 3.0 na Etch me još peku :) ). Ipak, u slučaju ova dva programčića situacija i nije tako strašna...

RKHUNTER

Ovaj programčić za hvatanje "uljeza" u sistemima se može preuzeti sa download stranice Rootkit sajta. Po preuzimanju, arhiva se raspakuje uz pomoć programa Ark (ja više volim PeaZip) ili još lakše iz Konsole:

$ tar -xzvf rkhunter-1.3.2.tar.gz

Treba preći u raspakovani direktorijum rkhunter-1.3.2 komandom cd:

$ cd rkhunter-1.3.2

... a zatim pokrenuti instalacioni script, kada nastaje problem ukoliko niste pročitali README fajl koji dolazi uz rkhunter. Naime, korisnici koji su čitali neko od online uputstava sa raznih blogova biće pomalo iznenađeni kad otkriju da ta uputstva nisu tačna kada je u pitanju 1.3.2 verzija rkhunter-a. Problem je u tome što su uputstva za starije verzije ovog programa, a način instalacije je u međuvremenu promenjen. Dakle, rkhunter se umesto komandom ./installer.sh instalira sa:

# ./installer.sh --layout default --install

Radi ilustracije svega što sam pomenuo daću izlaz komande ./installer.sh:

debian:/home/stesha/Desktop/rkhunter-1.3.2# ./installer.sh

Rootkit Hunter installer 1.2.7

Usage: ./installer.sh

Ordered valid parameters:

--help (-h) : Show this help.

--examples : Show layout examples.

--layout : Choose installation template (mandatory switch).

The templates are:

- default: (FHS compliant),

- /usr,

- /usr/local,

- oldschool: previous version file locations,

- custom: supply your own prefix,

- RPM: for building RPM's. Requires $RPM_BUILD_ROOT.

--striproot : Strip path from custom layout (for package maintainers).

--install : Install according to chosen layout.

--show : Show chosen layout.

--remove : Uninstall according to chosen layout.

--version : Show the installer version.

I izlaz komande kojom sam ja uspeo da instaliram rkhunter, a koja je pomenuta u README fajlu:

debian:/home/stesha/Desktop/rkhunter-1.3.2# ./installer.sh --layout default --install

Checking system for:

Rootkit Hunter installer files: found. OK

Available file retrieval tools:

wget: found. OK

Starting installation/update

Checking PREFIX /usr/local: exists, and is writable. OK

Checking installation directories:

Directory /usr/local/share/doc/rkhunter-1.3.2: creating: OK.

Directory /usr/local/share/man/man8: creating: OK.

Directory /etc: exists, and is writable. OK

Directory /usr/local/bin: exists, and is writable. OK

Directory /usr/local/lib: exists, and is writable. OK

Directory /var/lib: exists, and is writable. OK

Directory /usr/local/lib/rkhunter/scripts: creating: OK.

Directory /var/lib/rkhunter/db: creating: OK.

Directory /var/lib/rkhunter/tmp: exists, and is writable. OK

Directory /var/lib/rkhunter/db/i18n: creating: OK.

Installing check_modules.pl: OK.

Installing check_update.sh: OK.

Installing check_port.pl: OK.

Installing filehashmd5.pl: OK.

Installing filehashsha1.pl: OK.

Installing showfiles.pl: OK.

Installing stat.pl: OK.

Installing readlink.sh: OK.

Installing backdoorports.dat: OK.

Installing mirrors.dat: OK.

Installing os.dat: OK.

Installing programs_bad.dat: OK.

Installing programs_good.dat: OK.

Installing defaulthashes.dat: OK.

Installing md5blacklist.dat: OK.

Installing suspscan.dat: OK.

Installing rkhunter.8: OK.

Installing ACKNOWLEDGMENTS: OK.

Installing CHANGELOG: OK.

Installing FAQ: OK.

Installing LICENSE: OK.

Installing README: OK.

Installing WISHLIST: OK.

Installing language support files: OK.

Installing rkhunter: OK.

Installing rkhunter.conf: OK.

Installation finished.

Što se tiče opcije layout njoj se može dodeliti i neki drugi parametar umesto parametra default, tako da se ovaj program može instalirati i na neku drugu lokaciju u okviru aktivnog direktorijumskog stabla - na primer u /opt direktorijum:

# ./installer.sh --layout custom /opt --install

Ne moram da napominjem da je za instalaciju programa potrebno biti prijavljen na administratorski (root) nalog...

Po instalaciji nije loše obnoviti bazu rootkit programa komandom:

# rkhunter --update

... a zatim i skenirati sistem:

# rkhunter --check

Rkhunter se može i deinstalirati što je čak i dokumentovano u gore navedenom README fajlu. Kažem "čak" jer je nama početnicima čest problem nedostatak uputstva za deinstalaciju/reinstalaciju/upgrade programa u dokumentaciji za kompajliranje, što mi nikada neće biti jasno, ali ne vredi kukati za nečim čega nema. Elem, program se uklanja komandom:

# ./installer.sh --layout default --remove

I to je sve što se tiče rkhunter programčića...

CHKROOTKIT

Što se tiče programa chkrootkit, najnovija verzija je 0.48 i može se preuzeti odavde. Instalacija je jednostavna i svodi se na raspakivanje preuzete arhive, prelazak u direktorijum chkrootkit-0.48 i pokretanje installacione skripte:

# tar -xzfv chkrootkit.tar.gz
# cd chkrootkit-0.48
# make sense

Sistem se, iz direktorijuma koji je formiran nakon raspakivanja (chkrootkit-0.48), skenira komandom:

# ./chkrootkit

U koliko se ne nalazite u dotičnom direktorijumu, potrebno je naznačiti putanju do ovog programa, inače se neće izvršavati. Ukoliko je chkrootkit instaliran sa riznica (verzija 0.47), pokretaće se sa bilo koje lokacije u aktivnom stablu istoimenom komandim:

# chkrootkit

Postoje i načini da se pokretanje ovih programa i njihov update automatizuje, ali o tome drugom prilikom, kada (i ako) budem tako nešto radio, jer ne pišem o onim stvarima koje nisam probao...

Vicious Sid!

2008-06-25T15:07:00.011+02:00

.....

Skoro mi je jedan drugar preko chat-a rekao da koristim praistorijski Linux (misleći na Etch) i da on na svojoj mašini "vozi" tamo neki Sidux, Linux baziran na Debian unstable grani, kodnog imena Sid. Naravno, ja nisam mogao da propustim priliku da vidim "budućnost Debian-a" na delu, pa sam skoknuo do download stranice gore pomenutog distroa.

Prvo što me je obradovalo je podrazumevani kompozitni menadžer prozora koji, gle čuda, nije GNOME, već moj omiljeni - KDE (verzija 3.5.9). Možda moje famozni KDE 4.X, ali radi provereno dobro, što je u krajnjem slučaju najvažnije (bar meni :-)).
Da korišćenje Sidux-a bude jednostavnije i bez mnogo lutanja, razvojni tim se potrudio da na jednoj internet stranici, korisnicima koji znaju šta traže, pruži informacije o tome kako se instaliraju, i gde je moguće naći drajvere za pojedine uredjaje koji poslovično ne rade pod Linux-om. Na ovoj stranici je moguće naći uputstvo za instalaciju eagle usb adsl modema (neki naši internet provajderi ih poklanjaju/daju na koišćenje), ati/nvidia grafičkih karata, wireless karata i sl., kao i spisak riznica za non-free drajvere i softver. Koncizno, nema šta. Ne treba da napominjem da uz sve ovo postoji i sasvim pristojan Wiki i poseban Sidux Manual sajt koji daju detaljne informacije o instalaciji i održavanju Sidux-a...
Posle svega što sam saznao o Sidux-u, nisam mogao da odolim a da ga ne probam. Posle malo čekanja iso fajl veličine 1.4 GB je bio spreman za korišćenje. Pokretanje Live CD-a na Virtual Box-u je prošlo bez problema, a programi sa CD-a su se jako brzo izvršavali, što me je jako obradovalo, jer je korišćenje nekih Live CD-a često mučan posao.
Jedino razočaranje (istina malo, malecno :-)) je Sidux installer koji je, po mom skromnom mišljenju, jako konfuzan, bez obzira što na prvi pogled, sa lepo organizovanim tabovima uliva poverenje. Čak daje i mogućnost instalacije Sidux-a na USB fleš:

Najslabije je uradjen deo koji se tiče particionisanja hard diska jer podrazumeva da korisnici unapred poznaju programe za particionisanje. Korisniku se nudi jedan od programa (gparted, cfdisk i fdisk), koji se pokreću nezavisno od instalera i vrše particionisanje po želji, ali ne vrše odabir mount point-a, već se to radi povratkom u instaler, posle kraće pauze (da bi se isti ponovo pokrenuo). Ne vidim svrhu ovakvih programa za instalaciju sistema, pogotovo na distroima koji ciljaju Linux početnike:

Ni ostale etape instalacije nisu najslavnije rešene. Posebno je komičan sam kraj instalacije koji se potvrđuje sa dugmetom Save config & Next:

Ali, gle čuda, instalacija još ne počinje! Sada će se korisniku ukazati prozor sa neestetski razbacanim dugmićima od kojih na jednom piše Begin Installation:

Zatim sledi instalacija sistema na prethodno (nadamo se pravilno) pripremljen hard disk. Lepa stvar u vezi sa instalacijom je što su najvažnije informacije u vezi sa ovim sistemom date u delu prozora iznad progress bar-a:

Još jedna svetla tačka u vezi sa instalacijom je njena dužina, koja na mašinama sa 512 MB RAM-a ne bi trbalo da prelazi 15 min:

Po restartu računara i uklanjanju diska iz optičkog uređaja sistem je spreman za korišćenje. Prvo što pada u oči pri pokretanju K menija je lepa kolekcija preinstaliranog softvera, pogotovo za konfigurisanje sistema i za instalaciju hardvera. Od "korisničkih programa", već instalirani su Virtual Box, Open Office 2.4, Iceweasel, sve osnovne KDE aplikacije (KMail, Konversation, Kopete, Akgregator, K3B...), Amarok i još gomila drugih, tako da osim Synaptic-a, GIMP-a i još po kojeg programčića, prosečan korisnik nema mnogo šta da dodaje na sistem. Multimedijalne kodeke nije potrebno dodatno instalirati, što je jako lepo znati...

Sve pohvale za artwork, iako je siv (ne volim sivu boju), jako je lep. Takođe, ono malo programa što sam pokrenuo/koristio radi brzo i bez problema. Sve u svemu, Sidux radi mnogo bolje nego što sam očekivao. Brzo i bez "zakucavanja" programa, što je super s obzirom da sa radi o Debian unstable grani. Kako će se sistem dalje ponašati u eksploataciji, ostaje da se vidi. Lično, nisam skeptičan po pitanju kvaliteta ovog distroa i preporučujem ga svim korisnicima Debianoida koji žele novi softver i brzinu u jednom pakovanju... Za kraj teksta lepa fotka prozora za prijavljivanje na sistem:

Kao što rekoh, artwork je odličan...

Moje viđenje KDE radne površine

2008-05-11T21:18:00.003+02:00

Kao što sam više puta naglasio, K meni i Windows "prizvuk" KDE radne površine me je uvek živcirao, ali me je mogućnost prilagođavanja radne površine (i mnogih drugih stvari) i opredelila da koristim ovaj kompozitni menadžer prozora. Iznerviran Windows rasporedom elemenata na radnoj površini, dao sam se na posao i počeo preuređenje iste.
Prvi element koji mi je zafalio je neki deo desktopa koji će imati moje omiljene programe "na dohvat kursora", bez obzira da li imam otvoren neki prozor ili je desktop slobodan. Prvo što mi pada na pamet su desktop prečice ka programima, ali to ne rešava problem pokretanja programa kada je radna površina "pokrivena" aktivnim prozorom, a korišćenje K menija se ne računa, jer me isti nervira. Takođe, kxdocker, kooldock, kiba-docker, kičasti i skoro neupotrebljivi Mac OS "docker" klonovi ne dolaze u obzir, jer ne samo što nisu praktični (po mom mišljenju), već su i komplikovani za konfigurisanje (neke je nemoguće podesiti da lepo rade, bar ja nisam uspeo). Najveći minus im je što su bazirani na ideji koja je "pozajmljena" od Apple-a (koji je poznat po "stilu" u IT svetu).
Posle malo razmišljanja, došao sam do zaključka je je moje poimanje lepe/praktične&upotrebljive radne površine jeste radne površina sa dva panela koji su podeljeni po sekcijama :

korisnički programi
važni i sistemski programi
apleti
K meni (nužno zlo u KDE<4.x.x)
sistemska paleta

U odeljku "korisnički programi" se nalaze programi koje korisnik sistema najčešće upotrebljava i njen sadržaj je proizvoljan, s obzirom na veliku varijabilnost korisnika računara.

Odeljak "važni i sistemski programi" treba da sadrži programe koji se pokreću pod administratorskim nalogom ili su u tesnoj vezi sa sistemom (razni programi za očitavanje prostora na disku, temperature, i sl.), i njihov izbor i broj može biti proizvoljan. Ja sam se opredelio za Konsole, Synaptic, KShutdown, KDiskFree i Virtual Box.

"Apleti" je jedan od najzanimljivijih odeljaka jer može, kako mu ime kaže, da sadrži razne desktop "zezalice", sat, vremensku prognozu i druge "sitnice koje desktop znače". Ovde je jedina granica u izboru apleta mašta korisnika...

"K meni i važne lokacije na računaru i mreži" ne treba da objašnjavam. Mislim da je sasvim jasno da bi ovde trebalo da se nalaze prečice do omiljenih mesta na računaru i mreži (što kod mene nije slučaj :-)), kao i nesrećni K meni...

"Sistemska paleta" se analogna systray-u na Windows-u, tj. "ono gde se smeštaju pokrenuti programi" i ima promenljiv sadržaj, zavisno od pokrenutih programa.

Sve ovo sam izveo uz pomoć KDE Panel modula koji se pokreće desnim klikom na kicker (pod uslovom da je "otključan"), i odabirom Add New Panel>Panel:

Po pokretanju KDE Panel modula sledi konfigurisanje novog panela po želji i smeštanje u gornji deo monitora. Sledi dodavanje željenih programa i apleta i nova, funkcionalnija KDE radna površina je tu...
Ne treba da napominjem da ovakav raspored elemenata isključuje potrebu za desktop prečicama tako da su fotografije sa svadbi, krštenja i ispraćaja u potpunosti vidljive, jer nema dosadnih ikonica, što je idealno za nas koji volimo "čistu radnu površinu"... :-)

Put kojim se ređe ide...

2008-05-10T15:49:00.013+02:00

Uvek sam davao prednost tastaturi u odnosu na miša, tako da su me uvek interesovale tastaturne prečice kojima bih mogao brže i lakše da pokrenem neki program ili komandu dotične aplikacije. KDE je i po tom pitanju izuzetno fleksibilan. Pored velikog broja predefinisanih tastaturnih prečica KDE ima "u rukavu" pregršt akcija koje je moguće pozvati nekom od tastaturnih prečica koje korisnik može da definiše po svom nahođenju. Lepa osobina KDE-a je da omogućava menjanje već predefinisanih prečica, što se radi vrlo jednostavno iz Control Center-a. Radi lakše preglednosti ja sam prečice podelio u dve grupe: globalne i programske. Globalne prečice se odnose na prečice kojima se pozivaju programi, kreće po virtuelnim radnim površinama, između prozora i sl., dok programske prečice pozivaju pojedine opcije samih programa, i isključuju sam program. Podrazumeva se da ću napomenuti koju sam (i da li sam) prečicu ja dodao ili izmenio... Globalne prečice:

Ctrl+Alt+Delete - pokreće menadžera sesije, tj. dijalog prozor za prekid sesije, isključivanje računara ili restart istog. U okviru ovog prozora pojedine opcije se aktiviraju kombinacijama Windows tastera (Super button u KDE-u) i slova E, T i R čime se prekida sesija, isključuje ili restartuje računar, respektivno,
Ctrl+Alt+Shift+Delete prekida sesiju bez upozorenja da će ista biti prekinuta,
Ctrl+Alt+Shift+Page Down isključuje računar bez upozorenja,
Ctrl+Alt+Shift+Page Up restartuje računar bez upozorenja,
Ctrl+Alt+Esc pokreće program za zaustavljanje aktivnog procesa (Kill Window opcija). Vrlo korisno kad program "zakuca" (uvek bagoviti Open Office napr.),
Ctrl+Alt+L zaključava sesiju,
Ctrl+Alt+Insert pokreće dijalog prozor za promenu korisnika/sesije,
Ctrl+Esc pokreće Task Manager kojim se mogu pratiti aktivni procesi,
Alt+F1 pokreće K meni,
Alt+F2 pokreće komande (Run Command prozor),
Alt+F3 pokreće opcije aktivnog prozora,
Alt+F4 zaustavlja tekući program/prozor,
Ctrl+Alt+D prikazuje Desktop (Show Desktop opcija),
Alt+Tab omogućava kretanje između prozora,
Alt+Shift+Tab omogućava kretanje između prozora, ali unazad,
Ctrl+F1-F12 omogućava kretanje između prvih 12 virtuelnih radnih površina, Ctrl+Alt+Shift+F1-F8 kretanje između preostalih 8 virtuelnih radnih površina, pod uslovom da je uključeno svih 20 radnih površina,
Ctrl+Alt+strelica na gore (Up) menja tastaturni raspored i pismo (ćirilično, latinično, kinesko i sl.). Ovu prečicu sam ja dodao jer me nervira da pri prelasku sa "srpske" na "englesku" tastaturu klikćem na ikonice zastava u systray-u, i obrnuto,
Shift+Delete potpuno briše (Shread) datoteke i direktorijume, tj. ne prebacuje ih u Trash (za razliku od tastera Delete), što je jako opasna prečica, i stoga, jedna od mojih omiljenih :-).

Programskih prečica ima mnogo i razlikuju se od programa do programa, tako da ih neću pominjati u ovom tekstu, već u okviru tekstova o pojedinim programima koje budem opisivao... Samo da napomenem da Ctrl+Q isključuje svaki KDE/Qt program...
Sve prečice se mogu menjati, dodavati i brisati iz Control Center-a, u okviru opcije Regional&Accessibility>Keyboard Shortcuts:

Keyboard Shortcuts u okviru taba Command Shortcuts omogućava dodeljivanje tastaturne prečice svakom programu ponaosob, što olakšava pokretanje omiljenih i najčešće korišćenih programa. Ne moram da napominjem da su mogućnosti samo opcije Regional&Accessibility KDE Control Center-a samo vrh veeeliikog ledenog brega...

KDE i skrol miša

2008-05-08T23:34:00.007+02:00

Ono što mi se najviše dopada kod KDE menadžera prozora jeste mogućnost prilagođavanja i menjanja istog do granica prepoznatljivosti. Koristeći Superkaramba desktop pomagala (window gadget = widget), i opcije koje nudi Control Centar, moguće je prilagoditi radnu površinu svojim potrebama bez korišćenja nekih programa pisanih za ovu svrhu ( kao Style XP za Windows).
Tako je meni palo na pamet da iskoristim točkić (i srednji prst :-)) svog optičkog miša za pokretanje nekih važnih programa koje ne moram da jurim po K meniju, koji me strašno nervira (svaka čast KDE razvojnom timu što se ratosiljao ovog dosadnog Win klona).
Dakle, treba skočiti do Control Center-a i pokrenuti opcije Desktop>Behavior>Mouse Button Actions. U okviru Mouse Button Actions odabrati Middle button>Custom Menu 1:

Treba obratiti pažnju da pored Custom Menu 1 postoji još nekoliko korisnih opcija (Window List Menu, Desktop Menu, Application Menu, Bookmarks Menu...), tako da točkić miša nije ograničen na samo jednu opciju, što je blago rečeno fenomenalno. No, vratimo se na Custom Menu 1 opciju...

Ovaj meni treba modifikovati po želji opcijom Edit, kojom se pokreće dijalog prozor (Menu Editor):

Opcija New otvara prozor sa spiskom programa. Odabrati programe po želji, sačuvati promene i to je kraj posla. Radi ilustracije, ja sam odabrao: Konsole, Kate, KSnapshot, Control Center i Synaptic, mada spisak programa može biti proizvoljan (nisam proveravao maksimalan mogući broj programa). Sada "srednji klik" miša izgleda ovako:

Na kraju ovog članka bih voleo da najavim manju seriju članaka o "KDE sitnicama koje život znače", i na taj način "iskusnim" linuksašima ovaj blog učinim krajnje dosadnim i trivijalnim... :-)

DebMint

2008-04-15T00:18:00.007+02:00

Pre nekoliko meseci, razvojni tim Linux Mint distribucije (bazirana na Ubuntu-u) odlučio je da pokrene projekat Linux Mint-a baziranog na Debian-u (u pitanju je Debian testing). Cilj projekta je da se vidi koliko je Mint baziran na testing verziji Debian-a stabilan, tako da bi u narednom periodu (ako se dobro pokaže ) mogao da zameni Ubuntu kao osnovu za ovaj distro.

Da li se razvojnom timu Ubuntu čini sporim i nestabilnim, ili im se sviđa brzina i stabilnost Debian-a, ostaje otvoreno pitanje. Bez obzira na motive programera Linux Mint-a, neoboriva činjenica je da je tim ponudio Linux entuzijastima alfa verziju (ALPHA 23) ovog distroa u vidu Live CD-a (695 MB), za potrebe testiranja u roku od 6 meseci do godinu dana. Ako sve prođe u najboljem redu, u narednom periodu možemo očekivati Mint baziran na Debian-u, što mene posebno raduje, ne zbog činjenice da ću da se prebacim na Mint (zar pored Lenny-ja koji će izaći u isto vreme :-)?), već zato što ću moći drugarima početnicima da preporučim jedan stabilan i, pre svega, brz distro sa preinstaliranim novim softverom. S obzirom da DebMint (tako ga ja zovem :-) nije ništa drugo do našminkani Debian, sva uputstva sa ovog bloga će moći da se primene na isti.
Naravno, ja nisam mogao a da ne preuzmem Live CD DebMint-a i da ga pokrenem na Virtual Box-u.
Prvi utisci su jako pozitivni. Za ono malo vremena što sam mu posvetio, DebMint se dobro pokazao; brz je na virtuelnoj mašini sa 512 MB, a pokreće se sa imidž fajla, dakle, ne sa optičkog diska. Sve u svemu, čini se da je Mint razvojni tim na dobrom putu da rastućem broju desktop Linux korisnika ponudi odličan distro.
Kao i uvek, slike su nezaoblazni elementi mojih članaka i osnovno obeležje mog bloga, tako da ni ovaj članak nije izuzetak :-) ...

DebMint dolazi sa GNOME grafičkim okruženjem i sa nešto malo programa - napr. od programa za rad sa grafikom samo GIMP, dok se od internet aplikacija izdvajaju Firefox, Thunderbird i Pidgin. U svakom slučaju, distro nije za "kućnu" upotrebu ako je internet veza loša (ili je nema), jer fali dosta programa. Doduše, ja sam uvek voleo distroe kojima "fale" programi, jer hoću sam da instaliram ono što mi treba (šta ću, nisam univerzalni korisnik), tako da je ovo plus od mene za Mint tim. Na slici se vide Tasty Menu (moj omiljeni) i odlični Control Centar.

Preporuka svima koji hoće da probaju ovaj distro je da naprave virtuelnu mašinu iz uputstva iz mog ranijeg članka, s tim da hard disku dodele malo prostora (1GB maksimum), jer im, u suštini, i ne treba, pošto se DebMint ne instalira. Takođe, nije loše dodati što više RAM memorije, jer se Live CD u celini izvršava sa iste.
Na kraju članka, ostaje samo poželim dobrodošlicu "zelenom Debian-u"...

Lokalna riznica - ultimate!!

2008-04-09T21:20:00.003+02:00

Ako nekoga interesuje kako da napravi riznicu paketa na svom računaru, a treba mu uputstvo na srpskom, postoji rešenje u vidu post-a sa Debian Srbija foruma. Šta da kažem osim da su momci sa foruma sjajni!! :-)

Serbia + Debian = Serbian

2008-04-08T19:07:00.006+02:00

Ime iz naslova je svojevremeno bilo moj predlog za ime srpske Linux distribucije bazirane na Debian-u, ali sam ubrzo odustao od ideje da je planeti Zemlji potreban još jedan loše podržan distro (u Srbiji se sve lako napravi ali se NIKAKO ne održava) i sad zastupam stanovište da, ako čovek ima nešto pametno da kaže u svetu Linux-a to i uradi, ali u okviru neke veće, razvijene zajednice.

Kao što je i poznato, beskonačno polemisanje nikada nije bilo, niti će biti tema tema ovog bloga (kome to treba nek' gleda "Utisak nedelje" i slične smor emisije), tako da se naslov bloga odnosi na drugu stvar u vezi sa Srbijom i Linux-om, a to je: "kompjuterisanje" na maternjem jeziku. Ako je manjak ćirilice predstavljao problem korisnicima Windows-a, korisnicima Linux-a neće, jer su na srpski jezik lokalizovani FF i Thunderbird, kao i Fedora 8. Što se tiče Debian-a, on nije lokalizovan ali postoje jezički paketi za KDE koji se mogu preuzeti uz pomoć Synaptic-a ili iz Konsole, čime je problem lokalizacije delimično rešen:

# apt-get install kde-i18n-sr - za "ćirilični" KDE
# apt-get install kde-in18-srlatin - za "latinični" KDE

Zatim treba skoknuti do Control Center-a da se instalirani paket "stavi u pogon". Ja sam odabrao ćirilični:

Po restartu X servera skoro svi KDE programi postaju "naši", slično Konqueror-u sa slike:

... ili Amarok-u:

Uvek mi je bilo zabavno da instaliram ovakve pakete na sistem... :-)

http://localhost/fun=Xampp

2008-04-06T22:24:00.001+02:00

S obzirom da sam se svojevremeno rekreativno bavio pravljenjem (a ne pisanjem :-)) web stranica u programima tipa Quanta+ i Dreamweaver, uvek sam tražio najbezbolniji način da u lokalu svoj novi sajt stavim u pogon. S obzirom da nisam programer, nije me baš privlačilo da svoju stranicu administriram iz neke konzole, što mi danas, zahvaljujući Linux-u, najverovatnije ne bi predstavljalo problem (makar osnovno administriranje). Bez želje da "uzimam hleb iz usta" poštenih programera izučavajući profesionalnu administraciju web servera (oni su grejali stolice pišući stotine linija koda, a ne ja), opredelio sam se za "user-friendly" rešenje problema hostovanja nekog sajta u lokalu i skoknuo do Apache Friends web stranice po njihov proizvod baš za svrhu lakog hostovanja sajtova, sugestivnog naziva XAMPP (neodoljivo podseća na akronim LAMP - Linux Apache MySQL PHP). Posle preuzimanja arhive (verzija 1.6.6, 58 MB) sledi maksimalno pojednostavljena instalacija, koja se sastoji iz raspakivanja preuzete arhive na određenu lokaciju (direktorijum /opt), što se radi komandom tar uz argument C. Dakle, pokrenuti komandni interpreter (aka Konsole :-)), postati root i otkucati:

# tar xvfz xampp-linux-1.6.6.tar.gz -C /opt

Napomena: Pre instalacije ne treba raspakivati arhivu, već je instalirati na prethodno opisan način.
Napomena: Prilikom instalacije XAMPP-a biće izbrisana prethodna verzija ovog web paketa, ukoliko je instaliran na računar. Ali to ponosni vlasnici starijih verzija XAMPP-a najverovatnije već znaju...

XAMPP se pokreće jednostavno komandom /opt/lampp/lampp start:

Provera uspešne instalacije/pokretanja se vrši upisivanjem http://localhost u adresnu liniju internet pretraživača:

S obzirom da je namenjen radu "u lokalu", kao i za potrebe testiranja, XAMPP nije baš siguran i može mu se pristupati sa mreže bez administratorske šifre. To se vidi na stranici koja se aktivira linkom Security u levom frame-u naslovne stranice:

XAMPP se može osigurati jednostavnom komandom:

# /opt/lampp/lampp security

Po pokretanju komande security treba uneti administratorsku lozinku za svaki od servisa XAMPP paketa. Podrazumeva se da lozinka može biti ista za sve servise ili jedinstvena za svaki od njih...

XAMPP se zaustavlja odjavljivanjem sa sistema ili sa komandom:

# /opt/lampp/lampp stop

Na sličan način se pokreću/zaustavljaju i pojedini servisi ovog paketa. Na primer, ako hoću da zaustavim MySQL bazu treba da pokrenem komandu:

# /opt/lampp/lampp stopmysql

Pokretanje MySQL baze se vrši jednostavno:

# /opt/lampp/lampp startmysql

Sve što se instalira trebalo bi da može i da se deinstalira. U slučaju XAMPP-a ni to nije problem:

# rm -rf /opt/lampp

Ako izađe novija verzija XAMPP-a nije potrebno deinstalirati staru, već treba preuzeti sa interneta upgrade paket, raspakovati ga bilo gde na računaru i pokrenuti komandu:

# xampp-upgrade/start

Upgrade automatski zaustavlja XAMPP, vrši nadgradnju i ponovo pokreće server. Ako je nadgradnja rađena a da XAMPP nije aktivan, po završenoj nadgradnji biće pokrenut. To treba imati na umu pri nadgradnji...

Sve eventualne nedoumice u vezi sa ovim sjanim paketom programa rešiće (nadam se) par internet stranica:

Moji omiljeni programi na slovo K :-)

2008-03-29T17:00:00.004+01:00

Palo mi je na pamet da pomenem nekoliko omiljenih KDE programa koji počinju na K, s obzirom da ih svakodnevno koristim, a nema svrhe da ih opisujem posebno jer su krajnje jednostavni za korišćenje. Dakle, ovaj članak ima više informativni karakter, za razliku od prethodnih članaka "edukativnog" karaktera. Takođe, da napomenem, programi nisu pomenuti po značaju, tj. ova lista nema karakter top liste, jer me reči "top" i "extra", jako živciraju (kao da sve na svetu mora da se meri).

Prvi na spisku je KPackage, pravo otkrovenje za one koji ne vole da kucaju dpkg komandu (sa argumentima, naravno :-) ):

Zatim sledi Ktorrent, odličan torrent klijent za KDE. Ne zaboravite da uključite enkripciju protokola...

Ktouch mi bezuspešno pomaže da naučim da kucam bez gledanja u tastaturu, mada mislim da je to zbog toga što nisam dovoljno uporan...

Prvobitno sam bio skeptičan u vezi sa ovim programom, ali sam mu pružio šansu, i sasvim sam zadovoljan. Reč je o Kopete, IM (Instant Messaging) programu za KDE:

KGet često koristim i nisam baš oduševljen. Ako treba skinuti veliki fajl (>1GB), ovaj programčić se i ne snalazi baš najbolje prilikom preuzimanja istog...

Uz pomoć KSnaphot programa sam napravio sve fotografije sa bloga, pa i fotku njega samog... :-)

Uz pomoć KRuler programa "odmeravam" Desktop iz čiste razonode. Program je toliko beskoristan da je to prosto zapanjujuće, ali mi se baš zato i sviđa...

K3b je bez premca u kategoriji programa za rezanje koji se ne plaćaju i tu nema spora. To je sve što imam da kažem za K3b...

Iako ima i drugih plejera koje koristim, nijedan ne počinje na K (osim možda KMPlayer, ali Kaffeine mi je draži :-))...

Kate je moj omiljeni text editor, prvenstveno zbog Document List panela sa leve strane...

KDiskFree mi pokazuje koliko još "bezobraznih" filmova može da mi stane na hard disk :-)...

Za FTP transfer koristim KFTPGrabber, istina, vrlo retko...

Sa KAudiocreator programom ripujem ono malo originalnih audio CD-a što ih imam u kolekciji...

Katapult mi pomaže da što brže dođem do željenog programa. Idealno za lenštine poput mene...

Najkorisnija stvar kad treba otići pre nego što računar obavi posao, a da se računar automatski isključi odmah potom, jeste Kshutdown program...

KPDF mi uz Adobe Reader i Konqueror pomaže pri čitanju PDF fajlova...

Kcalc mi pomaže pri "složenim" računskim operacijama...

Konqueror sam namerno izostavio, jer je to program koji svaki KDE korisnik upotrebljava makar jednom. Sa ovim programima nije iscrpljena lista, ali mene stvarno mrzi da kucam (treba, recimo, dodati Krusader)... :-)

CD/DVD slagalica

2008-03-25T21:40:00.005+01:00

Kada sam opisivao instalaciju KDE Debian-a (tekst "Prvi koraci...") naznačio sam sa kojih internet lokacija je moguće preuzeti disk, pritom pominjući samo klasičan download, bez osvrta na mogućnost dobavljanja diska preko torrent-a ili na neki drugi način. Ovo sam učinio jer KDE izdanje Debian-a dolazi na jednom disku (oko 700 MB), tako da ga je relativno lako dobaviti uz pristojan širokopojasni internet. Problem nastaje kada treba preuzeti .iso fajlove DVD formata, pa još ako ih ima više, procedura može biti malo frustrirajuća ako se koriste KGet (ne računa dobro veličinu fajla) ili wget, koji dobro "skidaju" fajlove do 1 Gb, dok je sve preko toga igra na sreću.
Meni, recimo, nije uspelo da sa wget-om preuzmem nijedan Debian DVD, jer mi je ovaj program iz nekog razloga na 4.7 GB, koliko iznosi kapacitet DVD-a, "napakovao" još 2 GB extra, tako da nisam mogao da narežem na DVD medijum fajl od 6.5 GB (jer Debian ne dolazi na double layer medijumima). Takođe, hostovanje velikih fajlova je prava noćna mora za Debian programere jer zahteva servere sa ogromnim skladišnim prostorom (200 Gb i više), a to košta.
Zato je Richard Atterer, momak iz Ausburga, došao na ideju da se neki .iso fajl može preuzeti sa neta u obliku paketa sa običnog Debian mirror sajta, pa se, potom, može izvršiti rekonstrukcija .iso fajla na računaru koji je preuzeo fajlove. Dakle, preuzimaju se paketi programa sa različitih manjih servera i rekonstruišu se na računaru koji ih preuzima. Ovakav način preuzimanja fajlova s interneta je moguć upotrebom malog programa interesantnog imena jigdo (Jigsaw Download), koji je delo gore navedenog autora. Ovaj programčić ne rešava samo problem hostovanja velikih fajlova na serverima, već vrši i odabir najbržih mirror sajtova i nadgradnju .iso fajlova. Prednosti jigdo-a su višestruke:

veliki imidž fajlovi ne moraju biti na serveru, jedino mali fajlovi koji ih sačinjavaju
osim .iso fajlova mogu se preuzimati i drugi fajlovi jer je jigdo nesavistan od fajl formata (UDF, ISO9660, zip, tar...)
moguće je birati mirror sajtove po želji, ili uz pomoć jigdo-a. Promena mirror sajtova se podrazumeva, ako su napr. odabrani mirror sajtovi spori
prekinuto preuzimanje fajla sa interneta se može nastaviti bez problema - samo treba ponovo pokrenuti jigdo i preuzimanje se nastavlja
CD/DVD imidž fajl se može nadograditi sa novom verzijom (nema potrebe za rezanjem diskova za svaku verziju Debian ponaosob, već za najnoviju ili najdražu :-)).
može se koristiti iz Windows-a (ko ga ima na računaru, naravno :-))

Više informacija o jigdo-u se može naći na http://atterer.net/jigdo/#how.

Jigdo 0.7.3-1 se jednostavno instalira iz paket menadžera Synaptic-a (fajl jigdo-file_0.7.3-1_i386.deb), što je ujedno i najnovija verzija ovog programa.
Da bi se preuzeo neki .iso fajl, treba otići do odgovarajuće internet lokacije i preuzeti dva fajla koji imaju formu:

distro-arch-n.jigdo 
distro-arch-n.template 

Ja sam preuzeo fajlove:   

debian-testing-i386-kde-CD-1.jigdo  
debian-testing-i386-kde-CD-1.template

... što znači da me interesuje Debian testing (a.k.a Lenny):-).

Posle treba skoknuti do komandnog interpretera, preći u direktorijum sa .jigdo i .template fajlovima i pokrenuti komandu jigdo-lite. U ovoj fazi će jigdo pitati da li postoji neki .iso koji treba nadgraditi. Ako postoji, treba ga montirati na određenu lokaciju (/mnt, recimo) i uneti putanju do montiranog .iso faja. U protivnom, treba upotrebiti taster Enter:

Ja sam direktorijum u kojem će biti snimljen CD-DVD po preuzimanju nazvao jigdo, mada ime nije bitno i može biti proizvoljno...
Zatim treba odabrati mirror sajt (ja sam odabrao austrijski):

... i preuzimanje može da počne!

U direktorijumu odabranom za svrhe ovog načina preuzimanja (jigsaw download) će se pojaviti još neki fajlovi, što je znak da je preuzimanje počelo kako valja. Da ne bih prekucavao imena fajlova, prilažem fotku (prava sam lenština :-)):

Jedini poddirektorijum jigdo direktorijuma sadrži fajlove koji čine sliku (image) CD/DVD-a , dok ostali fajlovi omogućavaju "sklapanje" fajlova u jedan imidž fajl...
Kada jigdo obavi preuzimanje, sledi sklapanje fajlova sa Debian mirror sajta u jedan .iso fajl:

Postoji i user-friendly frontend program za jigdo, ali je još u fazi razvoja pa ga nisam isprobavao. Iskreno se nadam da će, kada postane upotrebljiv, ovaj program moći da makar grubo proračuna preostalu količinu fajlova na mirror sajtu, jer je pokretanjem jigdo-a iz komandnog interpretera nemoguće videti kada će se preuzimanje fajla završiti, što može da bude jako nezgodno...

Na zvaničnom jigdo sajtu je moguće doći do još korisnih informacija jigdo-a, dok se .jigdo i .template fajlovi koji se tiču Debian-a mogu naći na zvaničnom Debian sajtu...

Virtual Box

2008-03-15T22:35:00.007+01:00

Virtuelne mašine su pravo otkrovenje za korisnike koji ne vole dual-boot računare sa dva ili više operativnih sistema, a žele da provere kakvo je novo izdanje njihovog omiljenog sistema, ili su prinuđeni da koriste neke komercijalne programe (Corel, CAD, Photoshop i sl.), kojih nema na Linux-u, a neophodni su za posao kojim pojedini korisnici bave.

S obzirom da spadam u grupu ljudi za koju je dual-boot frustrirajuće rešenje, veoma sam se obradovao kada me je, svojevremeno, drugar sa SK foruma uputio na Virtual Box, program pisan pod GP licencom, namenjen kako profesionalnim tako i kućnim korisnicima više operativnih sistema. Projekat podržava firma Innotek iz Študgarta (Nemačka), koju je nedavno kupila (nažalost) firma Sun poznata po Open Office paketu programa.

Ovaj sjajni program podržava Linux (kernel 2.4.x i 2.6.x), DOS/Windows 3.x, Windows (NT 4.0, 2000, XP, Server 2003, Vista), OS/2 (uz malo dorade :-)) i OpenBSD sisteme, a portovan je za iste, uključujući i OSX. Od gomile opcija standardnih za virtuelne mašine (kao napr. Guest Additions za Linux i Windows), Virtual Box donosi i podršku za Virtuelne USB kontrolere, RDP (Remote Desktop Protocol), USB preko RDP-a i druge. Lepa osobina Virtual Box-a je i čuvanje konfiguracionih fajlova u XML formatu, što im omogućava nezavisnost od vrste operativnog sistema domaćina, a za posledicu ima lako kopiranje jednom nameštenih postavki na drugi računar koji ne mora imati isti operativni sistem. S obzirom da program dolazi u dve verzije (open source i komercijalna), open source verzija ima par zaključanih opcija. Za program sa svim opcijama je potrebno platiti licencu.
Besplatna verzija Virtual Box-a se može preuzeti sa download stranice kompanije Innotek, a aktuelna verzija za Linux je 1.5.6. Ja sam, po savetu drugara sa SK foruma, Virtual Box preuzeo sa riznica za Debian Etch. Da bi se Virtual Box dobavio sa riznice u fajl /etc/apt/sources.list treba uneti:

deb http://www.virtualbox.org/debian/ etch non-free

Prvi fajl koji treba preuzeti je innotek.asc i dodati ga u apt GPG bazu sa:

# apt-key add innotek.asc.

Zatim sledi instalacija virtuelne mašine:

# apt-get install virtualbox

... i Virtual Box je spreman za upotrebu!

Dodavanje virtuelne mašine

Korisnički interfejs Virtual Box-a je jako pregledan, intuitivan i lak za upotrebu. Pri prvom startovanju se može uočiti težnja programera Innoteka za jednostavnošću: sa leve strane je deo prozora koji treba da sadrži spisak virtuelnih mašina, kod mene ih ima tri, a na "svežem" Virtual Box-u nijedna. Sa desne se nalazi deo prozora za podešavanje pojedinih "delova" iste virtuelne mašine (Details tab), snimanje stanja mašine (Snapshots tab) i upisivanje podataka korisnika o instaliranom sistemu (Description tab):

Dodavanje nove virtuelne mašine se obavlja odabirom opcije New koja pokreće New Virtual Machine Wizard:

... nakon čega je potrebno odabrati tip operativnog sistema i dati mu proizvoljno ime (u mom slučaju je to Lenny):

U sledećem dijalog prozoru se, klizačem ili upisivanjem odgovarajućeg broja, definiše količina RAM memorije koju će virtuelni sistem da koristi. Ja uvek podesim klizač na 512 MB, da virtuelna mašina ne bi "gušila":

Hard disk je izuzetno značajan pri instalaciji operativnog sistema, pa se on posebno definiše:

Odabirom opcije New sa prethodne slike, pokreće se novi Wizard:

Ovaj dijalog prozor mi se posebno dopada, jer lepo objašnjava značenje ponuđenih opcija. Prva opcija (Dinamically expanding image) omogućava formiranje imidž fajla (.vdi) koji nema fiksnu veličinu, a posledica ove osobine imidž fajla je mogućnost povećavanja svoje veličine do naznačene gornje granice, ako za tim bude bilo potrebe. Na ovaj način se štedi prostor na hard disku, jer imidž fajl na hard disku zauzima samo onoliko prostora koliko treba operativnom sistemu gostu. Opcija Fixed-size image formira imidž fajl koji odmah zauzima sav prostor sa hard diska koji mu je dodeljen:

Ja sam odabrao prvu opciju, a kao gornju granicu veličine virtuelnog hard diska odabrao sam 8GB. Imidž fajl sam inteligentno nazvao lenny:

Jako koristan prozor, koji pokazuje zadate parametre virtuelnog hard diska i daje opcije Back i Finnish. Opcija Back mi se naročito dopada :-):

Vraćanjem na prvog "čarobnjaka" se nastavlja "pravljenje" virtuelne mašine:

Ako su sve postavke OK, sledi Finnish. U protivnom, sledi Back:

Osnovna podešavanja

Posle dodavanja virtuelne mašine treba uraditi par podešavanja, da bi rad na Virtual Box-u bio ugodniji. U okviru opcije Settings (Ctrl+S), moguće je definisanje ostalih parametara virtuelne mašine, kao i "dorada" parametara definisanih Wizard-ima (ako opcija Back nije pomogla :-)). Najvažnije je obezbediti dovoljno memorije za rad operativnog sistema gosta, a kako su danas operativni sistemi hardverski sve zahtevniji (M$ bloatware!), ni "mnogo" memorije nije više "dovoljno":

U okviru taba Advanced sam isključio opciju podizanja sistema sa floppy diska, što ubrzava startovanje "gostujućeg" sistema. Takođe, u okviru ovog taba, moguće je definisati parametre BIOS-a (podrazumevana opcija je Enable ACPI), tip IDE kontrolera (PIX3 i PIX4), tip Clipboard-a i lokaciju Snapshot fajlova. Opcija bidirectional omogućava korišćenje Clipboard-a od strane oba sistema (i gosta i domaćeg), dok osim ove postoje i opcije: Disabled, Host to Guest, Guest to Host, ali su ove opcije u funkciji samo kada su instalirani Guest Additions:

Opciju Hard Disks zam preskočio, jer je postupak dodavanja virtuelnog hard diska već opisan u delu "Dodavanje virtuelne mašine". Opcija CD/DVD-ROM nudi odabir drajva za instalaciju "gostujućeg" sistema. Pored optičkog drajva računara, moguće je montirati i ISO fajl sa hard diska, i sa njega koristiti (ili instalirati) "gostujući" sistem:

Ako se u virtuelnom operativnom sistemu ne čuje zvuk, to znači da nije podešena opcija Enable Audio i nije odabran odgovarajući audio drajver. U mom slučaju to je ALSA drajver, mada postoje i druge opcije (OSS, PulseAudio i Null Audio driver):

Ako se ode u opciju File linije menija i iz padajućeg menija odabere opcija Preferences (Ctrl+G), dobiće se prozor sa opštim postavkama, u okviru kojeg je moguće odabrati opcije General, Input i Language. Opcija General nudi mogućnost promene lokacija .vdi imidž fajlova, virtuelnih mašina i biblioteke za autentifikaciju udaljenih desktop računara, kao i opciju hardverske virtuelizacije, ako je procesor računara domaćina podržava:

Vrlo je važno znati da je podrazumevani taster za otključavanje miša pri povratku iz gostujućeg sistema u "pravi" (domaći), desni Ctrl taster. Uz pomoć opcije Input moguće je dodeliti bilo kom tasteru ulogu "tastera za otključavanje tastature", ukoliko nekome desni Ctrl taster nije po volji:

Opciju Language ne treba objašnjavati, ja se nadam...

Opcija Virtual disk manager (Ctrl+D) iz File sekcije linije menija omogućava lako upravljanje virtuelnim hard diskovima. Nije loše znati da posle deintalacije sistema gosta, Virtual Box ne uklanja virtuelni hard disk namenjen tom sistemu, pa se on, ako se ne koristi za neki drugi sistem, može ukloniti ovim menadžerom virtuelnih diskova:

Na ovaj način je formirana virtuelna mašina sa 512 MB RAM-a, hard diskom od 8GB, grafičkim adapterom sa 64 MB memorije, a na kojoj će biti instaliran neki Linux sistem sa kernelom 2.6.X.

Važno

Posle nadgradnje sistema ili reinstalacije samog programa treba ponovo učitati drajvere za Virtual Box, prostom komandom:

# /etc/init.d/vboxdrv setup

Ko želi da omogući podršku za USB uređaje na "gostujućoj" mašini, može da pogleda drugi deo uputstva za Virtual Box sa SK foruma. Pošto ja nisam dodavao podršku za USB na svom računaru, neću ni opisivati postupak za njeno "stavljanje u pogon"...

mesa-utils

2008-03-09T19:03:00.010+01:00

Pošto je NVIDIA izdala novu verziju drajvera (169.12) za grafičke karte, rešio sam da ih isprobam. Posle instalacije po postupku iz mog januarskog članka, rešio sam da proverim da li je aktivna 3D akceleracija. Osim NVIDIA logo-a pri podizanju X servera, koji je prvi pokazatelj prisustva nvidia drajvera na sistemu (ali ne i OpenGL-a) i nvidia-settings programa, elegantan način provere 3D akceleracije su programčići paketa mesa-utils. Programi ovog paketa su glxgears, glxheads, glxdemo i pozivaju se iz komandnog prompta istoimenim komandama, s izuzetkom komande glxgears:

$ glxgears -printfps
22364 frames in 5.0 seconds = 4472.720 FPS
21877 frames in 5.0 seconds = 4375.368 FPS
23653 frames in 5.0 seconds = 4728.576 FPS
27081 frames in 5.0 seconds = 5416.113 FPS
28702 frames in 5.0 seconds = 5739.484 FPS

Nekada je bilo dovoljna komanda glxgears koja je osim zupčanika prikazivala i frame rate, ali je to u novijim verzijama programa izmenjeno, pa je potrebno komandi glxgears dodati argument -printfps.

Komanda glxheads daje izlaz sličan ovome:

$ glxheads
glxheads: exercise multiple GLX connections (any key = exit)
Usage:
glxheads xdisplayname ...
Example:
glxheads :0 mars:0 venus:1
Name: :0
Display: 0x805e390
Window: 0x3400002
Context: 0x80769ec
GL_VERSION: 2.1.2 NVIDIA 169.12
GL_VENDOR: NVIDIA Corporation
GL_RENDERER: GeForce 8500 GT/PCI/SSE2/3DNOW!

... a dobija se prozor sa žuto-zelenim trouglom koji rotira:

U naslovnoj liniji stoji :0 jer kao argument nisam naveo ime X servera. Inače, ova komanda se koristi za otvaranje GLX konekcija na više X servera (Linux je ipak višekorisnički, višeprocesni OS :-) )...
Izlaz komande glxdemo je malo čudniji od ostalih (ili je to samo kod mene :-)) i proteže se unedogled:

$ glxdemo
Resize event
Redraw event
Redraw event
Redraw event
Resize event

...sve dok se prozorčić sa žutom kockom ne isključi:

Ove provere (posebno prve dve) treba raditi ako su na sistemu instalirani compiz-fusion, beryl i sl., jer se neki problemi sa ovim kompozitnim menadžerima prozora javljaju zbog loše instaliranih drajvera ili drajvera koji nisu reinstalirani posle nadogradnje (update) sistema. Paket mesa-utils ne rešava problem, ali pomaže da se izoluju mogući uzroci problema za X serverom...

I'm a little pea...

2008-03-09T14:36:00.005+01:00

Korisnika Linux-a često može da razočara činjenica da nekada nije u stanju da, u okviru svog omiljenog sistema, obavi sasvim trivijalnu radnju kao što je slušanje mp3 muzike bez instalacije multimedijalnih kodeka. Mislim da se slično osećaju i korisnici Windows-a kojima ovaj skupo plaćeni sistem, između ostalog, ne nudi ni program za rezanje diskova, niti pošten arhiver fajlova. Da ne zalazim u to šta je (i ko je) uzrok mnogim problemima korisnika Linux-a i Windows-a, osvrnuću se na problem koji mene muči, a to je raspakivanje šifrovanih .rar arhiva.
Ovaj problem se dešava ako se za raspakivanje koristi program Ark (mogući Bug#464561?), koji sasvim lepo radi sa arhivama koje nisu šifrovane, dok sa šifrovanim arhivama, iz nekog mračnog razloga, ima polovičan uspeh. Ukoliko se raspakivanje radi iz terminala problema nema, jer unrar programčić radi svoj posao. Ipak, nema ništa lepše nego raspakovati sveže preuzetu arhivu sa interneta desnim klikom na nju, i biranjem opcije za raspakivajne (Open With...> Ark napr.), pošto lenštine poput mene jako cene prisustvo miša na svom stolu. Problem je kada desni klik dovede do opominjuće poruke o nemogućnosti raspakivanja arhive.
Ako vas mrzi da pokrećete komandni interpreter, onda je PeaZip pravi program za vas. Jednostavan a moćan, GTK bazirani program za rad sa arhivama, uspešno se snašao u Qt okruženju KDE Debiana i sjajna je pomoć nezaobilaznom Ark-u.
Program se preuzima sa PeaZip sajta i instalira uz pomoć komande:

# dpkg -i peazip_1.11.bin.LINUX.GTK2.i586-2.deb

Treba obratiti pažnju da se na sajtu nalaze dve verzije programa, GTK1 i GTK2. Prva je za starije Linux distribucije, dok je druga namenjena savremenijim distroima. Verovali ili ne, za Debian treba novija verzija (ko je rekao da je Debian "mator"? :)).

Takođe, treba proveriti da li su instalirani paketi:

libc6 (sigurno jeste :-))
libatk1.0-0
libgcc1
libglib2.0-0
libgtk2.0-0
libncurses5
libpango1.0-0
libstdc++6
libX11-6
libgdk-pixbuf2

Za GTK1 verziju se spisak zavisnosti razlikuje, ali se to može videti otvaranjem .deb fajla u KPackage programu. Zatim zavisnosti treba instalirati, ukoliko ih nema, naravno.

Instalirani proggram se može pokrenuti iz Utillities sekcije K menija ili sa Alt+F2>peazip:

Raspakivanje arhiva se radi jednostavno. Potrebno je desnim klikom na arhivu pokrenuti kontekstni meni, iz kojeg treba odabrati opcije Open With...>PeaZip:

... i pojaviće se prozor sličan prozoru na slici. Opcija Extract all će raspakovati arhivu, a ako je arhiva šifrovana, potrebno je uneti odgovarajuću šifru u polje Password u gornjem desnom uglu.

Po završetku raspakivanja arhive program pokazuje kratak izveštaj o obavljenom poslu...

Spisak opcija ovog programa je pozamašan i uključuje podršku za veliki broj arhiva (tar, gz, bz/tbz, zip, pea, rar, 7z, arc, paq/lpaq, cab, deb, iso...), enkripcije AES256, Blowfish, Twofish256, Serpent256, split/join/compare, checksum/hash, kao i system benchmark i keyfile/password opcije. Opcija "sigurnog brisanja"(wipe) fajlova je takođe prisutna na već dugom spisku opcija. Postojanje verzija za Windows i Linux je za svaku pohvalu. Sve u svemu, PeaZip je lepo LGPLv3 rešenje za raspakivanje/pakovanje/arhiviranje direktorijuma i datoteka, možda ne sveobuhvatno, ali pitanje je da li tako nešto uopšte postoji...
Jedina zamerka je loš prikaz grafičkih elemenata u okviru programa (u Options tabu napr.), tako da su sva slova u menijima su pomerena naniže, pa se vide samo do pola. S obzirom da je ovo GTK aplikacija u Qt okruženju, praviću se da ništa ne primećujem :-)...

Da bi izlaganje bilo potpuno pomenuću i pakovanje/raspakivanje široko rasprostranjenih .rar arhiva iz komandnog interpretera, za one koji ne vole GTK aplikacije na KDE-u :-) . Za raspakivanje se koristi program unrar:

$ unrar e arhiva.rar

Za pakovanje se koristi program intuitivnog imena rar:

$ rar a arhiva.rar direktorijum ili

$ rar a arhiva.rar neki_fajl? , gde znak ? menja jedan simbol u imenu fajla (redni broj napr.). Na ovaj način će biti zapakovani svi fajlovi imena neki_fajlX, gde je X simbol za koji se ovi fajlovi razlikuju...
Ukoliko treba zapakovati sve fajlove nekog direktorijuma koristi se znak *:

$ rar a arhiva.rar *.*

Za više opcija programa rar/unrar pročitati man stranice ovih arhivera...

Plavozubi Debian

2008-03-05T20:45:00.002+01:00

Gomila kablova iza mog računara redovno čini da mi se momentalno diže kosa na glavi. Osim manjka estetike, kablovi sakupljaju prljavštinu, stvaraju interferenciju i redovno svojom dužinom uslovljavaju raspored nameštaja u kući.
Ljudi pametniji od mene već decenijama smišljaju načine kako da se otarase kablova, i to im manje-više i polazi za rukom. S obzirom da retrospektiva bežičnih uređaja prevazilazi obim ovog skromnog Ilustrovanog vodiča kroz Debian GNU/Linux, pomenuću tehnologiju koja je skoro napunila 10 godina i koja je našla primenu kod širokog spektra uređaja. Reč je o bluetooth tehnologiji, koju je, verovali ili ne, moguće vrlo lako koristiti na svakom Linux-u sa kernelom 2.6 generacije (za stariji kernel nemam pojma :)).
Upotrebljivost bluetooth-a na Linux-u ne zavisi mnogo od distribucije na kojoj je instaliran bluetooth softver već, pre svega, od kvaliteta bluetooth primo-predajnika na računaru i uređaju sa kojim računar komunicira. Tako, pri istim podešavanjima Linux sistema neki uređaji rade bez problema, dok neki rade "ograničeno": napr. razmenjuju podatke sa računarom, ali samo na relaciji Linux>uređaj, a ne i u suprotnom smeru.
Ovaj slučaj se desio mom Nokia 6233 mobilnom telefonu, dok SonyEricsson K750i besprekorno "sarađuje" sa Debianom. Bluetooth često ne radi dobro ni u Windows XP sistemu, uglavnom zbog loših drajvera i programa za bluetooth komunikaciju. Ponekad ni uređaji nisu baš za pohvalu.
Zbog hardverskih i softverskih manjkavosti, ne postoji univerzalno pravilo koje omogućava potpuno iskorišćenje istog bluetooth uređaja na različitim sistemima. Usled ove neprijatne činjenice, meni preostaje da opišem "standardnu proceduru" instalacije i stavljanja u pogon bluetooth-a na Debian-u, kao i moguća rešenja za najčešće probleme (nažalost, nekada ni ova "rešenja" ne pomažu). Kao primer prenosivih uređaja koristiću mobilne telefone sa bluetooth adapterom, pošto nemam notebook računar.
Da bi se ostvarila komunikacija između računara i mobilnog telefona koji ima bluetooth, treba nabaviti bluetooth adapter za PC (ako već nije prisutan), a zatim, uz pomoć Synaptic-a instalirati pakete:

bluez-utils
bluetooth
libbluetooth2
kdebluetooth
bluez-hcidump
bluez-firmware
qobex

Zatim treba uključiti bluetooth na svom mobilnom uređaju i pokušati slanje neke slike ili melodije. Računar će pitati da li želim da se povežem sa dotičnim uređajem i, ukoliko pristanem, tražiti PIN kod (PIN - Personal Identification Number). To može biti bilo kakav višecifren broj, lak za pamćenje.
U praksi to izgleda tako što KBluetoothD meta server, preko dijalog prozora, pita da li da pokrene OBEX Push server (kbtobexsrv). Funkcija KBluetoothD servera je da prati rad bluetooth uređaja i da osluškuje zahteve okolnih uređaja (ili lokalnog uređaja na računaru) za bluetooth komunikacijom. Ukoliko se pojavi potreba za ovom vrstom komunikacije, odgovarajući servis će se pokrenuti. U protivnom će samo KBluetoothD meta server biti aktivan. Na taj način se štedi RAM memorija, jer je malo verovatno da će bluetooth biti stalno potreban. Isti dijalog prozor mi omogućava da biram kako će se kbtobexsrv server ubuduće odnositi prema uređaju koji zahteva bluetooth konekciju (opcije unchanged, ask, allow, deny):

Pošto sam poslao melodiju sa mobilnog telefona (SonyEricsson K750i), program kbtobexsrv će me pitati da li da prihvatim ponuđeni fajl i na kojoj lokaciji na hard disku da ga sačuvam:

Pošto je ovo prva komunikacija mobilnog telefona i računara potrebno je uneti identičan PIN kod na oba uređaja:

Posle uparivanja uređaja, poslata melodija će se naći na računaru... Fajlovi sa računara se lako šalju tako što se desnim klikom na fajl pozove kontekstni meni i u okviru njega se odabere opcija Actions>Send with Bluetooth...

Problemi:

Ukoliko je mobilni uređaj pronašao računar pod Debian-om, priča se završava na prethodnom poglavlju članka. Ako to nije slučaj, nije sve izgubljeno, jer u najvećem broju slučajeva, Debian može da vidi mobilni telefon. Provera se najlakše radi tako što se u adresnu liniju Konqueror-a unese bluetooth:/ ili se pokrene program kbtobexclient iz Internet sekcije K menija.
Ako je uređaj prepoznat biće dodat na listu poznatih uređaja. Tada je moguć dvosmerni transfer podataka između računara i mobilnog telefona ali sa Linux mašine, dok će mobilni, pri pokušaju povezivanja sa računarom davati informacije tipa "Connection Failed". Svejedno, moguće je otvarati direktorijume na mobilnom telefonu uz pomoć Konqueror-a, i na taj način preuzeti fajlove sa telefona.
Ovaj problem se meni desilo sa mojim Nokia 6233 telefonom, a problem još nema jednoznačno rešenje. Navodno, postoji bug u KDE bluetooth paketima, pa je uparivanje otežano ili nemoguće, jer je računar pod Debian-om nevidljiv ostalim uređajima, iako je iscan opcija u hcid.conf fajlu omogućena. Iskreno, nisam baš siguran da je problem u ovom bug-u, jer SonyEricsson bez problema "vidi" Debian, nesmetano se "uparuje" i razmenjuje podatke s njim. Elem, da bi se videlo da li je omogućena iscan opcija, treba iz terminala pozvati hciconfig komandu:

# hciconfig
hci0: Type: USB
BD Address: 00:02:52:BF:81:7C ACL MTU: 1017:8 SCO MTU: 64:0
UP RUNNING PSCAN ISCAN
RX bytes:3768 acl:87 sco:0 events:146 errors:0
TX bytes:15540 acl:84 sco:0 commands:66 errors:0

Ako ISCAN nedostaje, vrlo je verovatno da računar neće biti vidljiv za većinu uređaja... Postoji rešenje za gore pomenuti bug u vidu modifikacije hcid.conf (lokacija /etc/bluetooth/) fajla, ali tweak treba raditi samo ukoliko se uređaji uopšte ne vide. Dakle, potrebno je izbrisati sadržaj /var/lib/bluetooth/ direktorijuma, da bi se uklonile informacije o eventualno "uparenim" uređajima. Zatim,u sekciju device hcid.conf fajla uneti discovto 0:

# Inquiry and Page scan
iscan enable; pscan enable;
discovto 0

Na ovaj način je opcija ISCAN aktivirana. Zatim sledi ponovno uparivanje računara i bluetooth uređaja. Pošto se meni ne dopada da mi uređaj bude u "izvol'te" modu, koji parametar discovto 0 omogućava, ja ne koristim ovaj tweak, iako može da pomogne u okruženju bez radoznalih komšija sa bluetooth uređajima :)...

Problemi sa "uparivanjem" uređaja

Ukoliko ne dođe do "uparivanja" uređaja, u direktorijumu /etc/bluetooth treba napraviti fajl link_key:

#   touch     /etc/bluetooth/link_key 
#   chmod 644    /etc/bluetooth/link_key
#   /etc/init.d/bluetooth     restart 

...staviti tarabu (#) ispred PIN koda i dodati putanju do bluez-pin fajla u hcid.conf: 

# passkey "XXXX"; 
pin_helper  /usr/bin/bluez-pin;

XXXX - PIN kod unet prilikom uparivanja uređaja

Posle svake promene konfiguracionih fajlova treba restartovati procese koji se tiču bluetooth komunikacije:

# /etc/init.d/bluetooth restart
Restarting bluetooth: hcid sdpd rfcomm

Komandni prompt je uvek koristan za dijagnostiku i administraciju, tako da nije loše znati komande za traženje uređaja:

# hcitool scan
# hcitool dev
# hcitool inq

... kao i za informisanje o podržanim bluetooth servisima:

# sdptool browse (napr. 00:12:65:A3:B2:FC)

Bluetooth servisi

U fajlu rfcomm.conf se nalaze informacije o aktivnim servisima, a ako neki servis nedostaje može se dodati. Recimo, ako su podržani Nokia OBEX PC Suite servisi, a nema ih u rfcomm.conf fajlu, mogu se dodati na sledeći način:

rfcomm0 { 
    bind yes; 
                 device 00:12:65:A3:B2:FC; 
                 channel 12; 
                 comment "Nokia OBEX PC Suite Services"; 
                 }

Napomena: Ovo je samo primer; parametri u fajlu rfcomm.conf se razlikuju zavisno od bluetooth uređaja koji komuniciraju sa računarom.

U dalju konfiguraciju bluetooth servisa neću da zalazim kako ne bih prekršio pravilo dato samom sebi, a koje me uslovljava da ne pišem o stvarima koje nisam lično radio. Na taj način izbegavam ulogu "pametnjakovića" koji samo prepisuje tuđe prepisane tekstove i pravi se važan. Samo da naglasim, da ću se i dalje truditi da istrajem u ovoj praksi po cenu da ne napišem nijedan tekst u budućnosti (to bi verovatno značilo da sam odbacio tekovine moderne civilizacije i otišao na Tibet).
Više informacija u vezi sa bluetooth komunikacijom na Linux-u sadrži on-line literatura na Debaira, Nokia 6680 and Linux, Gentoo Linux Documentation sajtovima kao i na nezaobilaznom Debian Wiki sajtu...

Kad je Opera toliko dobra, zašto ja koristim Iceweasel?

2008-02-26T16:32:00.006+01:00

Zato što ne volim "sve u jednom" proizvode.
Zato što mi se dopada modularan pristup programera okupljenih oko FF projekta, a ako mi treba neki dodatak, ja ću ga instalirati sa FF Add-ons sajta.
Zato što sebe ne smatram korisnikom koji "zaslužuje najbolje", već internet surferom koji koristi ono što mu treba (a nikome ne treba sve).
Zato što ne volim Porche, već udobne, komforne i spore/bezbedne automobile...

Debian of The Opera

2008-02-26T15:25:00.005+01:00

Tržišna ekonomija nas uči da najzastupljenijii proizvodi na tržištu, ne moraju biti najbolji. Svedoci smo masovne prodaje loših televizora, veš mašina, softverskih modema (i drugog "soft" hardvera :)), čiji tržišni udeo nije posledica njihovog kvaliteta, već pristupačne cene i činjenice da "rade posao".

Slično je i na tržištu softvera, na kome dominiraju bolje reklamirani i šareniji proizvodi, dok se kvalitet (u odnosu na visoke cene) lako može dovesti u pitanje. Primer za ovo su EA Sports izdanja za PC (stvarno jadne igrice), M$ proizvodi koji koštaju kao pola kvalitetne PC konfiguracije (a rade u najboljem slučaju za nijansu bolje od open source izdanja) i gomila skoro neupotrebljivih shareware programa za rezanje CD/DVD-a. Da se ne bih gubio u FOSS (Free and Open Source Software) monologu, pomenuću trenutno aktuelnu borbu između Internet Explorer-a (u daljem izlaganju IE) i Firefox-a/Iceweasel-a (od sad, pa na dalje, i ubuduće FF) oko tržišnog udela, koji nisu ništa bolji od gotovo zanemarljivo zastupljenog internet pretraživača, ne baš inventivnog imena Opera.

Ovaj pretraživač je pravi mali arsenal alata potrebnih ljubitelju dobrog internet surfa. Opera u sebi ima integrisane torrent i mail klijente, download menadžer, speed dial početnu stranicu, magic wand opciju za čuvanje korisničkih naloga (korisnička imena, šifre), tab browsing, a glavna odlika mu je velika brzina (brži od FF i IE).
Svestan ovih činjenica, rešio sam da isprobam Opera pretraživač, iako nisam ljubitelj "all in one" proizvoda. Na Opera internet stranici, u okviru download sekcije, nalaze se prekompajlirani paketi za Windows, MacOS, Free BSD, Solaris, QNX, BeOS, kao i za brdo Linux distribucija, što me je posebno obradovalo. Kada bi više proizvođača softvera radilo kao Opera tim, Windows advokati ne bi mogli da pričaju da Linux-u fale kvalitetni vlasnički programi. Mislim, oni fale i sveže instaliranom Windows-u, ali se lako instaliraju jer su kompajlirani za isti (ako ih nađete na netu, a usput ne "pokupite" neki virus). U svakom slučaju potez programera Opere pokazuje kako i kompanije mogu da budu fer prema korisnicima, i da nude odlična vlasnička softwerska rešenja, bez crack/DRM/closed source paranoje i tretiranja svih korisnika kao potencijalnih lopova...
Ali, vratimo se na temu post-a. Server Opera sajta automatski nudi Linux verzije, tako da je samo potrebno odabrati distribuciju i paket se može preuzeti. U mom slučaju u pitanju je .deb (verzija 9.26) paket za Debian Etch/Lenny/Sid, veličine 5.4 MB (kada se instalira nešto više od 13 MB). Instalacija se obavlja iz Konsole sa:

# dpkg -i
opera_9.26-20080218.6-shared-qt_en_i386.deb

Napomena: zbog predugog imena .deb fajla i ograničenja blogger editora komanda dpkg je u dva reda.

... ili desnim klikom na paket na Desktop-u, pa iz kontekstnog menija>Open With>KPackage:

a zatim, u okviru KPackage programa, opcija Install:

...pa Done:

... i Opera je instalirana i spremna za akciju!

I dok se vodi ljuta borba između Internet Explorer-a i Firefox-a oko tržišnog udela, ljubitelji Opera pretraživača mogu "govoriti tiho i nositi Opera-u sa sobom"...

P.S. - Dopalo mi se što sam uz Operu proturio i opis KPackage-a, jako korisnog programčića za instalaciju .deb paketa preuzetih sa interneta ili nekog optičkog medijuma ("Windows fazon"). Idealno za "preletače"...

U slozi sa Windows komšijama

2008-02-25T00:22:00.014+01:00

Ono što mi se najviše sviđa kod Linux-a je što programeri obraćaju pažnju na korisnike i trude se da fajl formati i mrežni protokoli ne budu privilegija male povlašćene grupe korisnika. Velike korporacije često koriste termin "interoperabilnost", kojim se, navodno, ističe njihova spremnost za saradnju sa konkurencijom, a na opštu radost korisnika (ushićenost iz reklama za mobilne operatere mi pada na pamet). Kako je "međusobna saradnja" konkurenata uglavnom mrtvo slovo na papiru, korisnici vlasničkih rešenja se često hvataju za glavu kada im donesem .svg, .odt fajl, ili kada treba da pristupe računaru na kome se nalazi Linux, samo zato što neki konzorcijum podrazumeva fajl formate velikih kompanija JEDINIM na svetu, a Windows NEZAMENLJIVIM OS-om.

Tada je potrebno zavrnuti rukave i probati ublažiti efekte samovolje i jedostranih pogleda na svet velikih korporacija, i omogućiti koegzistenciju poptuno različitih proizvoda u našim domovima, jer oni nemaju ništa s tim što su ih korporacijski dronovi, bez obzira na svetske standarde koji vladaju u skoro svim granama industrije (ISO napr.), napravili takvim kakvi jesu.
Jedna od stvari koju je moguće uraditi jeste, da Windows računari iz lokalne mreže mogu da vide moju Debian mašinu, i da joj pristupe.
Za dvosmernu komunikaciju računara na relaciji Linux<=>Windows treba imati sledeće samba pakete:

samba
samba-common
smbclient
kdenetwork-filesharing
libsmbclient
smbfs
fusesmb

Za pravilno funkcionisanje samba-e nisu neophodni svi paketi, ali sam ja naveo one koje sam instalirao na svoj sistem. Čini mi se (davno beše instalacija :)) da su samba, libsmbclient i smbclient instalirani zajedno sa Debian-om, što je za funkcionisanje mreže sasvim dovoljno (Debian odmah po instalaciji "vidi" radnu grupu i računare u njoj)...
Pošto sam lenj i volim sve na tacni, instalirao sam kdenetwork-filesharing, "user friendly" paket za konfigurisanje sambe iz Control Center-a. Neko će pomisliti da ovaj paket ne pokriva sve što treba naprednim korisnicima, ali to nije tačno, i ko bude instalirao ovaj modul shvatiće o čemu govorim. Takođe, ovaj dodatak Control Center-a nema gadnu osobinu samba swat paketa koji , prilikom konfiguracije deljenih direktorijuma, optičkih uređaja i štampača, izbriše sve ostalo iz fajla smb.conf.
Po instalaciji paketa nije loše ponovo pokrenuti sambu:

# /etc/init.d/samba restart ili # /etc/init.d/samba force-reload

Sada treba napraviti direktorijum za deljenje podataka, simpatičnog imena razmena (ime nije bitno) , koji može biti na bilo kojoj particiji na računaru. Ja sam svoj deljeni direktorijum smestio na lokaciju /home/user/. Naziv direktorijuma user treba zameniti nazivom home direktorijuma podrazumevanog korisnika sistema.
Treba rešiti prava pristupa i vlasničke odnose nad direktorijumom razmena. S obzirom da imam malu kućnu mrežu ja dozvoljavam ukućanima da mogu da pišu i brišu unutar deljenog direktorijuma. Prava pristupa se mogu dodeliti iz Konsole:

# chmod 777 /home/user/razmena ili
# chmod ugo=rwx /home/user/razmena

Vlasnička prava i prava pristupa se mogu dodeliti i iz grafičkog okruženja, tako što se desnim klikom na kontekstni meni odabere opcija Properties:

... a zatim tab Permissions u okviru koga treba podesiti Can View & Modify Content za sve tri vlasničke kategorije (Owner, Group, Others):

U Control Centru treba podesiti radnu grupu (bilo kakvo ime, DEBHOME napr.), u NetBIOS Name uneti ime računara (Hostname), a Server String ostaviti kako jeste ili upisati bilo šta (ja sam uneo Virtual Debian jer je sistem sa virtuelne mašine). Na kraju, treba podesiti Security Level na Share...

...i u okviru taba Base Settings naznačiti koji će direktorijumi biti deljeni (u mom slučaju to je direktorijum razmena). Na samom kraju, u opciji Main Properties odabrati odgovarajuće atribute za deljene direktorijume. Ja sam radi što lakšeg pristupa direktorijumima odabrao Public, Browsable, Available, a isključio Read Only:

Moguće je dodeliti i manja ovlašćenja korisnicima mreže iz samog Control Center-a, koji sadrži pregršt opcija, i koje treba, uz pomoć samba dokumentacije, polako proučiti...
I to bi, u većini slučajeva, trebalo da bude dovoljno za nesmetanu komunikaciju sa Windows komšijama. Samo što kod mene to nije slučaj. Ja sam , izgleda, redak korisnik kome samba i posle svega nastavlja radi u jednom smeru. Tada zovem forum u pomoć, i nadam se da ne moram da naglašavam; trud se isplati.
Naime, iz nekog volšebnog razloga, i pored lepog i sveobuhvatnog Control Center modula, ja sam morao da ručno editujem fajl smb.conf. Inače smb.conf je, kako mu ime kaže, konfiguracioni fajl za sambu, i nalazi se u direktorijumu /etc/samba. Dakle, ko god bude imao problema sa sambom, neka proba da isključi sledeće opcije iz smb.conf fajla, dodavanjem znaka ; ispred opcije:

;restrict anonymous = no
;max protocol = NT
;acl compatibility = winnt
;ldap ssl = No
;server signing = Auto
;valid users = %S
;strict locking = no
;msdfs proxy = no

Fajl je malo poduži, tako da treba naći ove opcije (znači, nisu na jednom mestu u fajlu) i staviti ; ispred njih. Restartovati samba-u sa /etc/init.d/samba force-reload i Windows komšije bi, bez restarta svojih mašina, trebalo da vide deljeni direktorijum i da mogu nesmetano da mu pristupe...

Needles&Pins

2008-02-24T00:41:00.000+01:00

Bez želje da eksperimentišem sa paketima različitih verzija Debian-a, opisaću postupak pinninga, specifičan za distribucije koje koriste APT, jer sam ga pominjao u prethodnom članku. Pre nego što počnem, da naglasim još jednom:

NIKAKO NE TREBA RADITI PINNING AKO NISTE DOVOLJNO SIGURNI ŠTA HOĆETE. PINNING JE, PREVASHODNO, NAMENJEN LJUDIMA KOJI ODRŽAVAJU RIZNICE, I IMAJU ISKUSTVA SA PAKETIMA KOJE ODRŽAVAJU. DAKLE, PAMET U GLAVU!

Pinning je postupak instalacije programa koji pripadaju nekoj verziji Debiana, drukčijoj od one koja je instalirana na računar. Razlozi za ovo mogu biti razni, a najčešći su: eksperiment sa novim i starim paketima ili nemogućnost pronalaženja nekog programa u stable grani (verovatnoća skoro ravna nuli)...
Da bi apt-get znao sa kog repo-a da instalira program uvodi se pojam fajla preferences, na osnovu kojeg se utvrđuje koja grana softvera (stable, testing, unstable) ima veći prioritet. Dakle, u /etc/apt direktorijumu formira se fajl preferences, sadržaja sličnog ovom:

Package: *
Pin: release a=stable
Pin-Priority: 1001

Package: *
Pin: release a=testing
Pin-Priority: 700

Package: *
Pin: release a=unstable
Pin-Priority: -10

U delu Package se naznačava koji je paket kandidat za preuzimanje sa repo-a određene grane Debian-a. Ukoliko posle Package stoji zvezdica (*), podrazumeva se da svi paketi mogu biti preuzeti sa repo-a, a da li će biti, to zavisi od Pin-Priority vrednosti koju ću kasnije objasniti.
Pin: release je odeljak u kome se naznačava koja je verzija/grana Debian-a u pitanju (stable, testing, unstable).
Pin-Priority je predstavljen nekim brojem (1001, 700, -10 napr.), koji označava važnost paketa sa određene Debian grane. Treba reći da veća brojna vrednost prioriteta podrazumeva viši prioritet paketa, tako da će se paket najvećeg prioriteta i instalirati. Negativne vrednosti prioriteta (-10 napr.) onemogućavaju instalaciju paketa sa tim prioritetom. Prioritet veći od hiljadu (P>1000) uslovljava automatsku instalaciju paketa koji može biti i stariji od istog paketa na sistemu (downgrade paketa). Prioritet između 500 i 1000 (500<1000) uslovljava instalaciju paketa samo ako je paket instaliran na sistem stariji od dotičnog istog paketa, tako da, ako se u sistemu nalazi noviji paket, do instalacije starije verzije neće doći.
Primer preferences fajla koji sam naveo u članku je samo jedna od mogućnosti, i nije referentan za sve slučajeve korišćenja pinninga, koji, na kraju krajeva, zavise od potreba samih korisnika. Pogađate da u ovom članku nema sličica jer je sistem na virtuelnoj mašini uništen neznanjem autora bloga, tako da je photo session izostao. To mi je, na kratko, pokvarilo koncepciju ilustrovanog blog-a, ali šta je tu je. Jedino što mogu da obećam je puno sličica u sledećem članku... :)
Svaka dobra knjiga ima pozamašan spisak literature, a moj post, s obzirom da je kratak, nudi dva poučna linka:

Debian Wiki - Apt Pinning
Apt Pinning for Beginners

Ulazak kroz zadnja vrata

2008-02-23T15:35:00.003+01:00

Možda sam malo dosadio sa pričom o Debianu i "vremešnim" paketima na njegovim riznicama (repository), ali to je neoboriva činjenica. Postavlja se pitanje: "Kako doći do novijeg softvera, prekompajliranog za Debian Etch?".

Rešenje nam nude entuzijasti koji održavaju sajt backports.org. Oni su pošli od ideje da se novi korisnički softver može koristiti i na "starijim sistemima" (za Linux je to rok od 6-12 meseci), ako se prekompajlira tako da radi i sa starim bibliotekama, a da, pri tom, nije ugrožen sistem.
Uz pomoć "zadnjih vrata" je moguća bezbedna instalacija korisničkih programa koji ne zahtevaju zamenu postojećih sistemskih programa i biblioteka. To su najčešće instant messaging programi (IM), internet pretraživači, muzički plejeri...
Imati najsvežiju verziju IM programa Pidgin, svakako nije na odmet, s obzirom na dinamičan razvoj ovog programa i nove opcije koje se, sa svakom novom verzijom, implementiraju u njega. Zato sam i skoknuo do virtuelne mašine da, sa Pidgin-om, isprobam "zadnja vrata" Debian Etch-a.
Prva stanica na putu do Pidgin-a je backports sajt sa kojeg treba preuzeti info o backports riznici, i to uneti u /etc/apt/sources.list. Za lenštine poput mene, koje mrzi da posećuju kojekakve sajtove, u sources.list treba uneti:

deb http://www.backports.org/debian etch-backports main contrib non-free

Zatim treba preuzeti paket debian-backports-keyring radi verifikacije novog repo-a:

# apt-get install debian-backports-keyring

... a zatim osvežiti informacije o paketima u riznicama:

# apt-get update

Posle ovoga sledi instalacija programa po želji. U mom slučaju izbor je pao na Pidgin, mada to može biti bilo šta sa backports-a. Treba primetiti da komanda za instalaciju ima malo drugačiju sintaksu nego obično:

# apt-get -t etch-backports install pidgin

Na ovaj način se izbegava eventualna neželjena instalacija backport verzija programa umesto standardnih (stabilne verzije). Postoji način da se uvek instalira samo najnoviji (ili stari) softver, postupak se zove pinning, i preporučuje se samo onim korisnicima koji znaju šta rade. Ako nemate dugu istoriju korišćenja Debian-a (još od Woody-ja napr.), niste programer ili super-administrator, prijateljski savet: klonite se pinninga. Nepravilinim pinningom mi je pošlo za rukom da totalno uništim Debian Lenny , pri pokušaju instalacije KDE4 na isti :)...
Bilo kao bilo, Pidgin je instaliran i spreman za konfigurisanje:

Posle novog Open Office-a, na raspolaganju je i novi Pidgin, čisto da ne bude da zaostajemo za drugim distroima :)...

Da bi K3b lepo radio u Debian-u...

2008-02-22T19:18:00.008+01:00

... potrebno je instalirati pakete cdrdao, mkisofs, dvd+rw-tools, koji se nalaze na prvom instalacionom DVD-u. Ovi programi daju veću funkcionalnost K3b-u (multisession, overburn, joliet-long, udf...), a zašto nisu instalirani zajedno s njim, nemam pojma. Spisak instaliranih paketa za K3b se može videti kada se ode u opciju Settings linije menija pa, Configure K3b, a zatim odabere opcija Programs. Kod mene su instalirani sledeći programi:

Uz ove programčiće, "rezanje" diskova ne bi trebalo da bude problem na Debian-u...

Fancy GRUB

2008-02-21T16:13:00.008+01:00

GRUB (GRand Unified Boot Loader), koji se kulturno instalirao u MBR mog hard diska, u toku instalacije Debian-a, i nije naročito dopadljiv (plava boja na crnoj pozadini, a devojka mi stalno govori da crna i plava ne idu zajedno:)). Manjak lepote ne treba da čudi, jer je primarna funkcija GRUB-a izlistavanje jednog ili više instaliranih sistema i omogućavanje njihovog startovanja (da ne kažem "podizanja").

Pošto "ulepšavanje" GRUB-a nije naročito opasno po zdravlje sistema (a i po živce), rešio sam i to da probam, ali na virtuelnoj mašini (zbog potreba foto session-a :)). Dakle, za "šminkanje" ovog korisnog programčića treba dobaviti pogodne fotkice koje treba da budu:

.xpm formata (ili .xpm.gz)
veličine 640x480 pixela
sa 16 boja (od toga 14 za sliku, a 15 ako je cela pozadina crna)

Postoji više načina da se dođe do odgovarajućih fotkica. Jedan je da se neka fotka formata 640x480 (i 14 boja!) konvertuje u .xpm, a drugi, jednostavniji, podrazumeva da se iz Synaptic-a instalira paket grub-splashimages koji već ima nekoliko simpatičnih fotkica. Kako je nedostatak veština rukovanja GIMP-om jedna od mojih prepoznatljivih odlika, odustajem od pravljenja umetničkih fotkica i preuzimam sa repo-a već napravljene slike.
U Kate tekst editoru (Alt+F2>kdesu kate) otvaram fajl menu.lst (putanja /boot/grub/menu.lst) i u delu Pretty colours, upisivanjem znaka # isključujem opciju color cyan/blue white/blue, a zatim dodajem putanju do željene slike:

#Pretty colours
#color cyan/blue white/blue
splashimage=(hd0,0)/boot/grub/splashimages/
debsplash.xpm.gz
Napomena: Sve treba da bude u jednom redu!!

Kod mene se slike nalaze u /boot/grub/splashimages jer ih je Synaptic tamo kopirao. Inače, slike mogu biti bilo gde na disku. Takođe, na primeru se vidi da su slike kompresovane, ali to ne smeta njihovoj funkcionalnosti.
Treba obratiti pažnju gde se slike nalaze na hard disku, da bi se unele tačne vrednosti u menu.lst. Na mom računaru se slike nalaze na prvoj particiji (0) prvog diska (hd0). Dakle, GRUB označava particije i diskove brojevima 0-n, gde je n ne tako veliki (n<16) ceo broj :). Tako je prvi disk označen sa hd0, a prva particija na prvom disku brojem 0. Logično je da bi drugi disk imao oznaku hd1, a druga particija (bez obzira na disk) bi bila označena brojem 1. Zavisno od toga na kojoj particiji se nalazi fajl sa slikama (/home/user/grub_slike napr.) unos može biti drugačiji.
Da bi bilo jednostavnije, daću primer najverovatnije situacije, kada je na disku samo Linux sa /, /home i swap particijama, a slike se nalaze u /home/user/grub_slike. Tada bi unos u fajl menu.lst imao oblik:

#Pretty colours
#color cyan/blue white/blue
splashimage=(hd0,1)/home/user/grub_slike/slika.xpm, jer se slike nalaze na /home particiji koja je u grubu predstavljena sa (hd0,1)

Da se kojim slučajem slike nalaze na trećoj particiji nekog drugog diska unos bi bio izmenjen za (hd1,2)/putanja/do/slika. Nadam se da sam bio jasan :)...
Sledi snimanje fajla i reboot, a proizvod manjih korekcija menu.lst fajla, u mom slučaju, izgleda skoro savršeno, jer su upotrebljene ne-Vista-Leopard boje. Jedna stvar koja me mnogo živcira kod Linux dizajnera je uporno kopiranje vizuelnog doživljaja iz Win OS-ova, a bez ikakve potrebe, jer ne mora svaki Welcome screen da bude plav, modrozelen, sa primesama crne i plave i zelene i plave i crne... Meni se crvena, ipak, najviše dopada, a ovaj grub-splash je blizu idealnog (ja bih, recimo, dodao još bele):

Za dopunu znanja preporučujem Debian Wiki sajt koji sadrži dosta korisnih informacija u vezi sa ovom temom...
...ili ovaj sajt, sveobuhvatan i jednostavan...
... a za gotove splash fotkice preporučujem shultz-net i Mcgrof's collection of splashimages...

Problemi

Ponekad i pored najboljih namera stvari krenu nekako "nakrivo" i završe naopačke. Posledica je nemogućnost podizanja sistema, što je zastrašujuće ako je jedino rešenje još izgubljenih sati u reinstalaciji i podešavanju sistema. Kako ne postoji situacija za koju se vezuje samo jedno rešenje, ni u slučaju da GRUB "zariba" ne treba gubiti nadu.
Za oporavak GRUB-a je potrebna neka Live Linux distribucija, malo rada u shell-u i minimum živaca. Prilikom pokretanja Live distro-a odabrati shell login (ili nesto sl.) i pozvati GRUB prostom komandom grub, radi ulaska u grub prompt.

Prvo se komandom find listaju particije na kojima se GRUB može nalaziti i sa kojih se može instalirati. Kod mene to nije slučaj, ali komanda find može izlistati više particija sa GRUB-om, ukoliko postoji više Linux-a instaliranih na konkretan računar:

Zatim se komandom root naznači sa koje particije da se instalira GRUB. U mom slučaju u pitanju je prva particija prvog diska (hd0,0):

Na kraju se napušta grub prompt komandom quit:

grub>quit

I to je kraj mukama i znojenju :)...

Ovaj postupak se može raditi i posle instalacije Windows-a na hardu sa Linux-om, jer Win u svom boot loader-u neće izlistati Linux (niti bilo koji drugi OS). Takođe, postoje i neki Linux-i čiji GRUB ne izlistava "komšijske OS-ove". Tada ovaj metod reinstalacije GRUB-a takođe ima smisla, U tom slučaju treba odabrati čiji će GRUB biti reinstaliran, jer će komanda find naći više particija sa GRUB-om...

Ko ne voli da "prlja ruke" ima na raspolaganju programčić simpatičnog imena Super Grub.

Treći update!

2008-02-20T18:26:00.004+01:00

U drugoj polovini februara (17-og, da budem precizan :)) izašao je novi update stabilne verzije Debian-a (Etch 4.0r3), na opšte "oduševljenje" njegovih korisnika koji će opet morati da reinstaliraju drajvere za hardver :).
Update sadrži dosta popravki programa (bugfixes), sigurnosnih unapređenja (upgrade) i unapređenja drajvera u cilju bolje komunikacije sa unapređenim kernelima. Stable update je od 19.02.2008. dostupan za preuzimanje sa interneta u vidu ISO fajla velicine oko 2.3 GB...
Najinteresantnije od svega je što flashplugin-nonfree NEĆE biti podržan u budućnosti, a zaključno sa ovim update-om.
Info o promenjenim i unapređenim paketima se nalazi na ovoj lokaciji...

Debian iz unutrašnjosti

2008-02-19T19:50:00.011+01:00

Instalacija binarnih paketa preko paket menadžera se često pominje kao velika prednost Linux-a u odnosu na druge operativne sisteme (pored male sklonosti ka virusima, stabilnosti i sl.). Naizgled idealna situacija - poželite neki program, "skoknete" do omiljenog paket menager-a (KPackage, Synaptic, Adept i sl.), pronađete program, potvrdite instalaciju i isti je uredno instaliran u odgovarajuću sekciju aplikacija. Ovu idiličnu situaciju može da pokvari jedino nedostatak širokopojasnog interneta, koji je, gle čuda, "veoma" rasprostranjen u Srbiji.

Kako instalirati potrebne programe u tom slučaju? Dial-up modem, ako uopšte i radi pod Linux-om, treba odmah zaboraviti, čisto zbog očuvanja duševnog zdravlja. Prvo što nam može pasti na pamet je instalacija sa diska, i to je logično rešenje.

Kako nije problem "naterati" Adept, Synaptic ili neki drugi paket menadžer da instalira pakete sa unapred pripremljenim diskovima (3 Debian DVD-a i update izdanja), postavlja se pitanje pravljenja repo-diska od nasumično odabranih paketa (nikome ne treba svih 18000 paketa). Ovo podrazumeva kratkotrajno postojanje širokopojasnog interneta ili drugara dobre volje koji ima DVD-e, kako bi se softver za pohranjivanje na diskove i dobavio ...

Ja sam, recimo, hteo da napravim Debian multimedijalni disk, tako da, ukoliko nemam internet, mogu da instaliram multimedijalne kodeke koji mi trebaju. Da bih svoju nameru sproveo u delo prvo sam skoknuo do zvaničnog Debian sajta po osnovne pojmove o pravljenju repo-a. Na taj način sam naučio "Šta da radim", samo mi je falilo "Kako da to uradim". Logično rešenje je forum Debian Srbija, pa sam tamo i postavio temu. Odgovor je stigao u rekordnom roku i uskoro sam imao svoj prvi repo na disku. Ko bude čitao postove na forumu videće da nije uspelo iz prve :). Naravoučenije - ne treba tek tako odustajati...
Prvo što treba uraditi jeste preuzimanje paketa sa Debian multimedia repo-a. Na sajtu se nalazi nešto manje od 190MB multimedijalnih paketa, što i nije tako teško preuzeti sa interneta. Zatim se u /home direktorijumu (može i u nekom drugom) pravi sledeća direktorijumska struktura:

pool/multimedia
.disk <= tačka ispred imena direktorijuma znači da je direktorijum skriven (hidden)
dists/etch/multimedia/binary-i386

U direktorjium multimedia treba prekopirati sve preuzete pakete:

user@debian: ~$ cp dir/sa/paketima/*.deb pool/multimedia

U nekom tekst editoru treba napraviti fajl info koji treba da sadrži informacije o disku. To može izgledati ovako:

Debian GNU/Linux 4.0 r2 "Etch" - Unofficial i386 DVD Multimedia-1 20080216-20:50 <= sve treba da bude u jednom redu!

Ukoliko se pravi repo-disk za Debian testing (Lenny), ili unstable (Sid), fajl info treba promeniti tako da umesto "Etch" stoji ime odgovarajuće verzije Debian-a (Lenny, Sid). Fajl info prekopirati u direktorijum .disk, a zatim, ne napuštajući home direktorijum pokrenuti komande:

apt-ftparchive packages pool/multimedia/ | gzip - > dists/etch/multimedia/binary-i386/Packages.gz

Program apt-ftparchive i gzip prave arhivu (zove se još i indeks fajl) Packages.gz koja sadrži imena, verzije, veličinu, kratak i dug opis paketa, zavisnosti paketa, kao i neke dodatne informacije.

Sada sve treba narezati na CD uz pomoć programa K3b i dodati CD u listu repo-a. Ovo se može uraditi iz terminala komadom apt-cdrom add, ili mnogo elegantnije, uz pomoć Synaptic-a, odabirom Add CD-ROM opcjie Edit linije menija:

Može se proveriti da li je disk dodat na listu repository-ja ako se ode do opcije Settings>Repositories u Synaptic-u:

Po istom postupku dodati/napraviti i ostale diskove koji imaju veze sa programima za Debian Etch. I to je sve! Uz 5 DVD-a i multimedijalnim CD-om, Debian je potpuno spreman na česte studentske selidbe po čitavoj teritoriji BG-a, kao i na letnji raspust u unutrašnjosti :)...

3D Debian

2008-02-10T19:26:00.006+01:00

Posle osnovih podešavanja sistema, instalacije grafičkih drajvera, instalacije programa i "šminkanja" radnog okruženja sledi šlag na Debian tortu - Compiz-Fusion 3D kompozitni menadžer prozora. Ovo je relativno mlad projekat, nastao obnovljenom saradnjom programera Beryl i Compiz projekata, i čiji je cilj razvoj krajnje zabavnih i dopadljivih Window menadžera. Nije loše znati, bez preteranog ulaska u problematiku, da pored Compiz-Fusion-a, postoji još 3D meadžera prozora za Linux. Najpoznatiji su, svakako, Beryl, Compiz (i dalje postoji odvojeno), Metisse (francuski projekat podržan od strane Mandriva Linux-a), Metacity (za GNOME), Xfwm (kompozitni menadžer za Xfce), KWin (menadžer za KDE). Compiz, Beryl i Compiz-Fusion su 3D kompozitni window menadžeri, dok Metisse to nije u potpunosti (iako implementira popularni Desktop Cube napr.).
Po instalaciji Compiz-Fusiona desktop bilo koje Linux distribucije postaje izvor ultimativne 3D zabave. Kockasti desktop (Desktop Cube), rastegljivi prozori, atraktivne dekoracije prozora, kiša, sneg (pa čak i vatra!), postaju sastavni deo radnog okruženja ponosnog vlasnika GNU/Linux platforme.
Neko bi pomislio da je za 3D zabavu potrebna moćna grafička i mnogo MHz, GHz, GB, ali nije tako. Jednostavno, ovaj window menadžer koristi ono što mu pruža Vesa kompatibilna video karta sa 3D akceleracijom, tako da nije čudo ako 3D Desktop "proradi" na NVIDIA GeForce MX400 video karti. Na mom starom računaru računaru sa AMD Duron procesorom (1,1GHz), 256MB memorije i MX400 grafičkom, Metisse (na PCLinuxOS-u) radi bez problema. Više problema imam kad otvaram Firefox ili Open Office pošto im treba mnoogo vremena da se startuju (nije mi jasno kad će taj "memory leak" da srede)...
Da bi se omogućilo 3D uživanje na Debian-u treba prvo imati instalirane drajvere za grafičke karte, a zatim i odgovarajuće izvore paketa Compiz-Fusion-a (verzija 0.60) u listi repository-ja fajla/etc/apt/sources.list:

deb http://download.tuxfamily.org/shames/debian-etch/desktopfx/stable/ ./

Po dodavanju repo-a treba (preko root naloga!!) preuzeti sa interneta GNU PGP ključ (GNU Privacy Guard key), s obzirom da su paketi digitalno potpisani:

debian: /home/user/# wget http://download.tuxfamily.org/shames/A42A6CF5.gpg -O- | apt-key add -

Ovaj repo je moguće dodati i iz Synaptic-a. Zatim treba, uz obavezno osvežavanje baze paketa (apt-get update ili Synaptic>Edit>Reload Package Information) instalirati sledeće pakete:

ccsm - grafički (GUI) konfiguracioni alat za rad sa kompozitnim menadžerima prozora
compiz-manager
compiz-core
compiz-kde
compizconfig-backend-gconf
compizconfig-backend-kconfig

Ovi paketi će sa sobom da povuku još zavisnosti (posebno compiz-core), tako da nema potrebe da dajem celu listu paketa.
Pre instalacije paketa treba malo "doraditi" fajl xorg.conf (lokacija /etc/X11/xorg.conf), kako bi compiz-fusion "proradio" sa NVIDIA kartama. U stvari, treba dodati par redova u odgovarajuće sekcije fajla. Ovo raditi po mogućstvu sa isključenim X serverom u nekom tekstualnom editoru tipa vi, nano... Treba uraditi sledeće:

Sekcija "Device" treba da sadrži:

Option   "AllowGLXWithComposite" "true"
Option   "RenderAccel" "true"

Sekcija "Screen"

Option "AddARGBGLXVisuals" "true"
Option "XAANoOffscreenPixmaps" "true"
DefaultDepth 24 => ova opcija se često već nalazi u sekciji "Screen"

Na kraj xorg.conf fajla dodati:

Section   "Extensions"
Option   "Composite"   "Enable"
EndSection

Po uspešnoj instalaciji paketa i konfiguraciji X servera, treba pozvati program compiz-manager (Alt+F2>compiz-manager) i 3D zabava može da počne. Ja nikada ne podešavam sistem tako da se sa ponovnim startovanjem sistema podiže compiz-manager, već ga pokrećem po želji. Što se tiče podešavanja Compiz-Manager-a, mogućnosti su praktično neograničene, ali o tome u nekom od sledećih postova... :)
Kao i uvek, nije loše imati i dodatnu literaturu na temu Compiz-Fusion-a:

http://wiki.compiz-fusion.org/FAQ#head-36f1b26d970798f3d5815dda90654ad41502400d

http://wiki.compiz-fusion.org/Plugins/Cube#transcube

http://shame.tuxfamily.org/repo/?cat=11

Ova podešavanja xorg.conf fajla se odnose ISKLJUČIVO na NVIDIA grafičke karte. Kako izlaze novi drajveri, sve je manja potreba da se "prčka" po xorg.conf fajlu. Više informacija na zvaničnom Compiz-Fusion Wiki-ju.

Problemi
Ako dodje do problema pri startovanju compiz-fusion-a, ili se compiz uopšte "ne javlja", nije loše proveriti da li postoji direct rendering sledećom komandom:

user@debian: ~$ glxinfo | grep direct
direct rendering: Yes <= nešto slično ovome treba da se dobije

Iako je AIGLX od X.Org 7.1 verzije integrisan u X server nije loše ni to proveriti:

user@debian:~$ cat /var/log/Xorg.0.log | grep -i aiglx
(**) Option "AIGLX" "on" <= izlaz sličan ovome treba da se dobije

Naravno, treba proveriti i da li su učitani nvidia drajveri:
user@debian:~$ lsmod | grep nvidia

Malo je ružnjikav ovaj KDE 3.5.5 :(

2008-02-07T21:30:00.000+01:00

Posle instalacije sistema, drajvera, kodeka i esencijalnih programa, nije na odmet malo ulepšati radno okruženje, ako ni zbog čega drugog, ono zbog davanja ličnog pečata svom računaru. Treba biti iskren i priznati da je podrazumevani KDE 3.5.5 daleko od estetskih standarda modernih desktop okruženja.
Ali moć KDE okruženja da se totalno promeni i prilagodi potrebama korisnika, jeste jedan od razloga zbog koga i koristim KDE. Sekcije Appearance & Themes i Desktop, u okviru Control Center-a, omogućavaju bezbroj kombinacija za preuređenje i "šminkanje" radnog okruženja. U principu, nema se šta mnogo ni podešavati, osim promene sličice u kicker panel-u, dodavanja novih fontova, dekoracije prozora i, eventualno, dodavanje novih ikonica (što je stvar ukusa).
Prva stvar koju treba uraditi, jeste, skoknuti do KDE-Look sajta i odabrati potrebne elemente, preuzeti ih i instalirati prema uputstvu sa sajta. Pošto su, najčešće, u pitanju .tar.gz arhive, lako ih je dodati iz kontrolnog centra (Control Center) opcijom Install New Theme. Postoje i izuzetci, ali uz njih ide posebno "uputstvo za upotrebu"...
Mene, recimo, nervira ružna siva boja kicker panela, tako da odmah menjam pozadinu ovog panela uz pomoć pozadina kicker-a sa KDE-Look sajta .
U pitanju je kickers 1.06 kolekcija pozadina (arhiva 64637-Kickers.tar.gz), koja se raspakuje uz pomoć programa Ark (desni klik na arhivu i sve će biti jasno :)). Sada treba dodati sličice iz direktorijuma nastalog raspakivanjem arhive u direktorijum /usr/share/apps/kicker/wallpapers/. Jasno je da ovo kopiranje treba uraditi pod root nalogom:

# cp /home/username/Desktop/64637-Kickers/*.jpg /usr/share/apps/kicker/wallpapers/

Posle kopiranja sličica za treba skoknuti do Control Center>Desktop>Panels>Appearance i čekirati Enable background image. Zatim treba odabrati sličicu po želji. Moguće je podesiti i providnost (transparentnost) kicker-a, što izgleda baš cool... :)

Isto se može uraditi i sa desnim klikom na "otključan" kicker>Configure Panel>Appearance i uraditi prethodne korake.
Takođe, obavezno promenim Window Decorations i Style, iz Appearance & Themes sekcije, iz Plastik u Polyester. Skromno ali za mene dovoljno...
Ikonice se lako instaliraju, jer su obično date u obliku neke arhive, koju bez raspakivanja treba dodati iz Control Center>Appearance & Themes>Icons>Install New Theme (izuzetak je, recimo, set ikonica NuovoX sa KDE Look sajta).
Ostatak "šminkanja" radnog okruženja ostavljam zainteresovanim korisnicima KDE izdanja Debian-a. Uz lako prilagodljiv window menadžer, kao što je KDE, eksperimentisanje sa izgledom radne površine predstavlja pravo zadovoljstvo.

Debian i sysinfo:/

2008-02-03T21:27:00.000+01:00

KDE input/output slaves (kio slaves) su deo KDE arhitekture. Korišćenjem kio slave protokola u Konqueror-u se olakšava pristup raznim lokacijama i programima na računaru i na internetu. Na primer, ako u adresnu liniju Konqueror-a unesem applications:/ dobiću instalirane programe po kategorijama, a sa settings:/ ću na brzaka skoknuti do Control Centra, koji će izgledati u stilu Windows Control Panel-a. Podržanih protokola ima poprilično i jedino što treba uraditi jeste zapamtiti ih.
Ipak, u Debian-u ne postoji podrška za openSUSE kio slave sysinfo, mada je ovaj kio slave jako koristan jer omogućava uvid u veličinu montiranih particija, ime računara, kernel, tip procesora, grafičku, temperature pojedinih uređaja na računaru i mnoge druge informacije. Da bi ove informacije bile dostupne neophodno je imati instaliran libhd13 paket (program za detekciju hardvera za SUSE Linux) koji se nalazi na Debian repoima i prvom instalacionom DVD-u, kao i sysinfo paket (trenutna verzija je kio-sysinfo_1.8.1-1_i386.deb). Nije loše instalirati ni kio-apt paket za uvid u raspoložive .deb pakete na repoima.
Paket kio-sysinfo je kompajliran za nekoliko Linux distribucija (postoji paket za Debian Etch, što me posebno raduje:)) i može se preuzeti sa sajta simpatičnog imena Jerrad Linux Space (http://jerrad.tuxfamily.org/kiosysinfo_eng.html). Na sajtu se nalaze i korisne informacije o instalaciji i korišćenju ovog korisnog kio-slave-a. Po preuzimanju sa interneta, treba biti u direktorijumu sa preuzetim paketom i instalirati ga sa dpkg programom:

# cd direktorijum/sa/paketom
# dpkg -i kio-sysinfo_1.8.1-1_i386.deb

Da bi se videle informacije o sistemu i računaru potrebno je u adresnojj liniji Konqueror-a upisati sysinfo:/ i dobijaju se informacije nalik informacijama sa slike:

Kada se u adresnu liniju upiše apt:/ dobije se pretraživač .deb paketa:

Moguće je napraviti prečice (linkove) na stranicu Konqeror-a sa sysinfo:/ početnom stranicom tako što se desnim klikom na radnu površinu, iz kontekstnog menija, odabere opcija Create New, a zatim u okviru te opcije Link to Location (URL). U kratkim crtama:

Desni klik>Create New> Link to Location (URL)

U sekciji Name upisati nešto po želji (computer, info, system itd.), a u URL sekciji sysinfo:/, slično unosu sa slike:

Nije loše imati i prečicu u kicker-u (pano na dnu ekrana sličan Windows Taskbaru). Prvo se desnim klikom na kicker pano izabere Add Non-KDE Application, a zatim se popuni dijalog prozor.

U sekciju Button title se upisuje bilo šta (computer napr.) kao i u Description sekciju. Najbitnije su sledeće dve sekcije. U sekciju Executable se upisuje konqueror, a u Command line arguments sysinfo:/, slično unosu sa slike:

I to je sve. Sada su sve važne informacije o računaru i sistemu dostupne sa iste lokacije, a terminal više nije potreban za tu svrhu. Praktično, zar ne?

Novi Open Office!

2008-02-03T19:42:00.002+01:00

Iako se gomila programa nalazi na Debian repository-jima, i radi posao sasvim OK, neoboriva je činjenica da su malo stariji od svojih current verzija. S tim u vezi, ja skoknem, s vremena na vreme, na sajt programa koji me interesuje da vidim ima li dobrih, svežih paketa za Debian Etch. I tako sam "odsurfovao" do www.openoffice.org sajta da vidim ima li nešto za nas, Debian fanove, i moram da priznam, bio sam prijatno iznenađen. Na Open Office download stranici sam začas pronašao .deb paket čitavog office paketa (verzija 2.3.1 veličine 137 MB) i preuzeo ga. Na istoj internet stranici, sa desne strane, nalazi se link koji vodi do uputstva za instalaciju open office paketa, istina, samo za Windows i .rpm pakete. Malo sam pokrenuo mozak (što je čudo za mene) i primenio uputstvo za .rpm pakete na .deb. Upalilo je!
Potrebno je raspakovati arhivu OOo_2.3.1_LinuxIntel_install_en-US_deb.tar.gz i ući u direktorijum zamorno dugog imena OOG680_m9_native_packed-1_en-US.9238.
U njemu se nalaze direktorijumi DEBS, licences, readmes, a u okviru DEBS direktorijuma, poddirektorijum desktop-integration. Treba skoknuti do konsole, postati root i instalirati pakete sa komandom dpkg. Ceo postupak se svodi na:
$ tar
xzvf OOo_2.3.1_LinuxIntel_install_en-US_deb.tar.gz

$ su -

# cd
OOG680_m9_native_packed-1_en-US.9238/DEBS

# dpkg -i *.deb

# cd desktop-integration

# dpkg -i
openoffice.org-debian-menus_2.3-9238_all.deb

# exit

To je sve, novi open office je instaliran i spreman za nove seminarske i "naučne" radove...
Napomena: Imena direktorijuma su preduga tako da sam bio prinuđen da ih pišem ispod komandi. U terminalu je sve u jednom redu. :)

Bezbolna instalacija programa

2008-02-01T20:15:00.001+01:00

U prethodnom postu sam pomenuo da dajem prednost Synaptic-u u odnosu na ostale paket menadžere. Synaptic nije uključen u KDE izdanje Debian-a, tako da ga moram instalirati sa internet-a ili sa DVD-a. Preferiram instalacije sa DVD-a iz čisto praktičnih razloga, jer ne želim da za svaku sitnicu zauzimam internet vezu sebi i ostalim ukućanima. Internet ima i druge namene; glasanje za NBA all-star veče, gledanje YouTube-a, poseta bezobraznih sajtova, kao i beskonačno "forumašenje". Ove aktivnosti nikako ne treba ometati. Zato pritiskam kombinaciju tastera Alt+F2 i pozivam komandni interpreter sa kdesu konsole, unosim administratorsku šifru i u Konsole-i kucam:

# apt-get update
# apt-get install synaptic, ubacujem u optički uređaj Debian DVD1 i za minut završavam instalaciju omiljenog paket menadžera.

Pošto je Synaptic instaliram sledi dodavanje novih programa, pre svega, kodeka, Flash-a i Java-e. Prvo dodajem podršku za Flash i Java-u i to iz Konsole:

# apt-get install flashplugin-nonfree sun-java5-bin sun-java5-jre sun-java5-plugin

Ovo radim iz Konsole zato što će mi za instalaciju Java-e trebati da odgovorim na par pitanja i da pristanem na licencu. Da sam radio instalaciju iz Synaptic-a dobio bih minijaturni prozorčić iz kojeg se ništa ne vidi, a potrebno je "skrolovati" do kraja teksta, a u ovom prozorčiću miš nije od koristi.

Pri instalaciji Java-e dobija se nešto nalik ovome...

...i ovome.

Potrebno je proveriti u Iceweasel-u (Firefox sa promenjenim imenom) da li su Flash i Java plugin-ovi instalirani. U adresnoj liniji treba upisati about:plugins. Ako je sve prošlo kako treba dobija se:

Sledi instalacija multimedijalnih kodeka i plejera iz Synaptic-a...

Od kodeka sam instalirao libdvdcss2, w32codecs, x264. Plejeri koje sam odabrao su Amarok, Kaffeine, Mplayer i Xine. Ovo su samo neki od audio/video plejera, tako da za upoznavanje sa drugim plejerima preporučujem google i search u Synaptic-u...

Posle "zabavnih" nije loše instalirati i neki "ozbiljan" program, u prvom redu Open Office, pa zatim GIMP, Icedove (Thunderbird), GwenView, Inkscape, KTorrent... Potrebno je samo da nađem ove programe u Synaptic-u, odaberem ih za instalaciju, da kliknem na "Apply" i posle izvesnog vremena (zavisno od brzine internet veze) programi će biti instalirani.
Osim ovih programa na raspolaganju je još nekoliko hiljada na Debian repository-jima, tako da je izbor poprilično težak s obzirom na činjenicu da su ovi programi potpuno u senci njihovih Windows "parnjaka", tako da potencijalni korisnici i ne znaju šta traže. Ipak, lepo je znati da se sve što će ikada zatrebati nekom Debian korisniku može naći na jednom mestu. Iako ga ima u izobilju, softver sa Debian repository-ja je malo stariji od verzija koje se mogu naći na najnovijim distroima, što ne znači da su programi koji dolaze uz Debian loši ili neupotrebljivi. Naprotiv, programi rade bez problema, brzo se startuju i retko "pucaju". Istinu o programima na Debian-u treba da imaju u vidu oni korisnici koji vole cutting-edge softwer, i moram da naglasim, da Debian definitivno nije distro za njih.

Gde su moji omiljeni programi?

2008-02-01T14:15:00.000+01:00

S obzirom da uz Debian ne dolaze Flash, Java, vlasnički multimedijalni kodeci i softver koji nije pisan pod GPL licencom, javlja se potreba za dodatnim izvorom programa. Takođe nema ni Open Office-a, Amarok-a, Thunderbirda, Gaim-a (sada Pidgin-a), koji su standardni na drugim distribucijama. Neki od ovih programa su na zvaničnim repository-jima i mogu se jednostavno instalirati sa Kpackage programom ili sa apt-om. Za ostale programe potrebni su novi repository-ji. Repository-ji se dodaju iz programa tipa KPackage, Synaptic (koga nema), Adept (ni njega nema) ili dodavajnem par redova u fajl sources.list (putanja /etc/apt/sources.list). Debian sistem dolazi u tri verzije čiji paketi i repository-ji nisu komplementarni (stable repository se ne može koristiti za unstable sistem, i obrnuto). U najkraćim crtama to izgleda ovako:

stable - sistem sa potpuno testiranim i stabilnim softverom
testing - sistem na kome nisu svi paketi prošli rigorozne provere
unstable - sistem sa najnovijim netestiranim softverom

Nije loše znati da Debian programeri razlikuju tri vrste paketa u okviru repository-ja za svaku od tri verzije sistema posebno. To su:

main - paketi u skladu sa GPL licencom
non-free - paketi koji nisu izdati pod GPL licencom
contrib - free paketi koji zavise od non-free paketa

Kao što sam i rekao, editovanjem fajla sources.list mogu se dodavati (ili brisati) izvori sa kojih se mogu instalirati programi u Debian-u. Izvor progama (repository) ne mora uvek biti na internetu; to može biti i CD, DVD ili neki drugi medijum za skladištenje podataka. Da bi programi koji fale bili dostupni, potrebno je u nekom tekst editoru (Kate, KWrite, nano i sl.) otvoriti fajl sources.list i uneti (copy/paste metod :)) sledeće redove:

Za main, contrib i non-free pakete treba dodati:

deb http://ftp.hu.debian.org/debian/ etch main contrib non-free

Kod mene stoji mađarski mirror, što ne mora da bude kod svih korisnika. Mirror sajtova ima širom sveta pa ova linija može da izgleda i ovako:

deb http://ftp.us.debian.org/debian/ etch main contrib non-free ili

deb http://ftp.de.debian.org/debian/ etch main contrib non-free, svejedno

Za multimedijalni repository, koji sadrži kodeke, video i audio plejere treba u sources.list dodati:

deb http://www.debian-multimedia.org/ etch main

Prvi paket koji treba instalirati sa multimedia repository-ja je debian-multimedia-keyring.
Posle preuzimanja sa interneta paket se instalira komandom:

# dpkg -i debian-multimedia-keyring_2007.02.14_all.deb

Repository koji nije u upotrebi je označen tarabom (#). Da bi se dotični "stavio u pogon" treba izbrisati tarabu (#).
Ko ima DVD-je Debian Etch-a (u pitanju su 3 DVD-a), može ih dodati u listu repository-ja komandom apt-cdrom add. Ovo je idealan način instalacije programa u nedostatku internet veze.

Prva stvar koju treba uraditi je osvežavanje apt baze, a zatim i update sistema:

# apt-get update osvežava informacije o paketima na internet repozitorijima
# apt-get upgrade instalira novije verzije postojećih programa

Dodavanje repository-ja sa Synapticom je još lakše. Treba otići u Settings>Repositories i uneti podatke o repo-u. U URI se upisuje internet adresa repo-a (sa deb ispred adrese), u Distribution se upisuje etch, a u Section(s) main contrib non-free.

Na slici se vidi mađarski mirror:

Update sistema obavezno treba uraditi pre instalacije vlasničkih drajvera, da ne bi dolazili u situaciju da drajvere ponovo instaliramo (što se meni desilo :)). Podrazumeva se da je, ako izađe novi update važnih sistemskih paketa i kernela, reinstalacija vlasničkih drajvera neizbežna.

Do sada su izašla dva update-a za Debian 4.0 (Etch), koja se mogu preuzeti sa internet-a (kao ISO arhive), narezati na DVD-je i sa apt-cdrom add dodati na listu repository-ja.
Prvo što instaliram posle osvežavanja baze programa jeste Synaptic, jer sam sentimentalno vezan za ovaj fenomenalan paket menadžer. :)

Male X.Org čarolije

2008-02-01T13:45:00.000+01:00

Iako je instalacija drajvera na Debian-u uglavnom trivijalan posao, nekada se desi da stvari pođu nizbrdo, i da cenjeni korisnik ovog sistema, željan 3D akceleracije, igara i compiz-fusion-a, naleti na vatreno otrežnjenje tipa:

Fatal server error:
no screens found XIO:
fatal IO error 104, bla, bla, truć...

Ljudi skloni Windows-u već razmišljaju o system recovery ili reinstall opcijama, iako se radi "samo" o padanju X servera. Razlozi za pad X servera su razni: čačkanje po xorg.conf fajlu zbog compiz-fusion-a, nekorektno instalirani drajveri, greške NVIDIA instalera itd. Dakle, nije došlo do pada sistema, već X.Org grafičkog okruženja. Tada na scenu stupa programčić (ili fancy rečeno "utillity") koji će, u najgorem slučaju, vratiti stvari na staro, tj. na stanje pre instalacije drajvera. Taj program se pokreće komandom dpkg-reconfigure xserver-xorg. Iako je ispitni rok u toku, nisam se dao pokolebati, pa sam napravio još malo screenshot-ova Debian-a sa virtuelne mašine...

Prvo je potrebno postati root (su - ili su root ). Zatim sledi magična komanda:

Program pita da li da autodetektuje optimalni X server i modul za grafičku karticu. Pošto mi je sistem "negrafičkim okruženjem" (tj. komandnim interpreterom) pokazao da nema pojma o grafičkoj, pogodnom x serveru i modulu biram "No".

Sledi izbor drajvera za X server. Najbolje rešenje je vesa drajver...

Umesto Generic Video Card treba upisati ime i model grafičke karte (NVIDIA GeForce 8500 napr.).

Potrebno je naznačiti i BusID grafičke karte (adresa slota u kojoj se nalazi grafička karta), ukoliko postoji više grafičkih karata. U slučaju jedne karte, uglavnom je ponuđena vrednost tačna. Ko nije siguran u tačnost ovog podatka, može da otkuca u terminalu:
$ lspci -x | grep -i "vga\|display", i dobiće podatke o grafičkoj karti.
Najčešće je potrebno pritisnuti "Enter".

Detaljnije o ovom pitanju su se bavili autori teksta sa:
http://wiki.serios.net/wiki/Determining_the_video_card%27s_bus_identifier

Sledi dodeljivanje količine memorije koju će grafička da koristi. Ako karta nije integrisana, krš (starija od TNT Riva-e) ili neka "egzotična", nije potrebno ništa upisivati...

Da li koristiti kernel framebuffer drajver, za indirektnu komunikaciju X server-a sa hardverom? Pošto se nadam da će sledeći reinstall drajvera dati rezultate biram "No".
Da bi bilo jasnije, nasao sam definiciju framebuffer-a na sajtu
http://www.faqs.org/docs/Linux-HOWTO/Framebuffer-HOWTO.html#s3.
Za one koji ne vole da skroluju po stranici:
A framebuffer device is an abstraction for the graphic hardware. It represents the frame buffer of some video hardware, and allows application software to access the graphic hardware through a well-defined interface, so that the software doesn't need to know anything about the low-level interface stuff [Taken from Geert Uytterhoeven's framebuffer.txt in the linux kernel sources].

Odbijam autodetekciju tastature, jer smatram da je prilikom instalacije lepo konfigurisana. Svejedno, mogao sam da odaberem i autodetekciju...

Sledi podešavanje rasporeda karaktera (keyboard layout) na tastaturi. Pošto tastatura nije problem ostavljam na ponuđenom us layout-u...

Izbor XKB rule parametara za korišćenje tastature od strane X servera. Hmm, pošto je X server X.Org ostavljam ponuđeni odgovor i pritiskam "Enter"...

Definisanje modela tastature. Ostavio sam na pc104. Mislim da to važi za većinu tastatura u Srbiji...

O ne! Još parametara tastature! Ostavljam prazno polje jer koristim US English tastaturu. Za neke lokalne varijante treba uneti odgovarajuće parametre. Ovde najbolje pomaže Google... :)

Sledi "teranje maka na konac". Sad treba definisati šta će Win taster ili Caps Lock da rade u grafičkom okruženju. Ostavljam prazno...

Posle smaranja sa parametrima tastature sledi podešavanje miša. Pošto imam PS/2 miša biram prvu opciju (/dev/input/mice). Za druge tipove miša slede druge opcije...

Treba izabrati protokol kojim X server komunicira sa mišem. Protokola ima mnogo, a nešto više o ovoj materiji se može naći na http://linux.die.net/man/4/mouse-driver. U konkretnom slučaju, na raspolaganju su samo dva protokola. Kod mene radi prva opcija (ImPS/2), tako da drugu nisam ni isprobavao...

Ponosni vlasnici miševa sa tri tastera bi trebalo da omoguće emulaciju trećeg dugmeta na mišu...:)

Dati je spisak podrazumevanih (default) drajvera X servera,a neki su već odabrani od. Pošto je potrebno podići X server bez 3D akceleracije (tj. samo da "radi"), najbolje je prihvatiti ponuđene opcije. Pri izboru ne treba izostaviti dri drajvere!

Ova sekcija u xorg.conf fajlu govori X serveru gde da nađe module, fontove i slično. Najbolje je reći "Yes"...

Kod autodetekcije monitora biram "No", zato što prostom metodom posmatranja mogu da utvrdim koji monitor imam. Takođe, podaci o monitoru se nalaze na kutiji od istog kao i na garantnom listu... :)

Umesto Generic Monitor upisujem proizvođača i model monitora...

Kao i prilikom instalacije sistema, treba odrediti rezolucije monitora, zavisno od širine dijagonale, odnosa dužina stranica i podržanih rezolucija grafičke karte...

Za određivanje karakteristika monitora koristim opciju Medium, jer me smara da upisujem najsitnije detalje o istom. Za stručnjake i mazohiste najbolja opcija je Advanced...

Sledeće što treba uraditi je odabir optimalne rezolucije i osvežavanja monitora. Najbolje je odabrati vrednost koja piše u specifikaciji monitora...

Treba odabrati autodetekciju opsega frekvencija i rezolucija monitora, jer ako je pri instalaciji X server bio podignut, najverovatnije su ove vrednosti već upisane u xorg.conf. Ako autodetekcija ne upali, treba odabrati "No". Ruku na srce, meni se to još nije desilo...

Poslednje što treba uraditi je definisanje broja bitova koji opisuju boju jednog piksela na monitoru. Ja biram 24 bit-a za "dubinu boja", što većina grafičkih karata posle 2000. godine podržava...

Posle ove manje-više zamorne procedure, potrebno je podići X server. Pošto je u pitanju Linux restart računara nije potreban. Kao i prilikom instalacije drajvera, X server treba pokrenuti komandom:

# /etc/init.d/kdm start (gdm je za GNOME, xdm za XFCE)

Nadam se da je uspelo... :)