Kad je Opera toliko dobra, zašto ja koristim Iceweasel?

.

Zato što ne volim "sve u jednom" proizvode.
Zato što mi se dopada modularan pristup programera okupljenih oko FF projekta, a ako mi treba neki dodatak, ja ću ga instalirati sa FF Add-ons sajta.
Zato što sebe ne smatram korisnikom koji "zaslužuje najbolje", već internet surferom koji koristi ono što mu treba (a nikome ne treba sve).
Zato što ne volim Porche, već udobne, komforne i spore/bezbedne automobile...

Debian of The Opera

Tržišna ekonomija nas uči da najzastupljenijii proizvodi na tržištu, ne moraju biti najbolji. Svedoci smo masovne prodaje loših televizora, veš mašina, softverskih modema (i drugog "soft" hardvera :)), čiji tržišni udeo nije posledica njihovog kvaliteta, već pristupačne cene i činjenice da "rade posao".

Slično je i na tržištu softvera, na kome dominiraju bolje reklamirani i šareniji proizvodi, dok se kvalitet (u odnosu na visoke cene) lako može dovesti u pitanje. Primer za ovo su EA Sports izdanja za PC (stvarno jadne igrice), M$ proizvodi koji koštaju kao pola kvalitetne PC konfiguracije (a rade u najboljem slučaju za nijansu bolje od open source izdanja) i gomila skoro neupotrebljivih shareware programa za rezanje CD/DVD-a. Da se ne bih gubio u FOSS (Free and Open Source Software) monologu, pomenuću trenutno aktuelnu borbu između Internet Explorer-a (u daljem izlaganju IE) i Firefox-a/Iceweasel-a (od sad, pa na dalje, i ubuduće FF) oko tržišnog udela, koji nisu ništa bolji od gotovo zanemarljivo zastupljenog internet pretraživača, ne baš inventivnog imena Opera.

Ovaj pretraživač je pravi mali arsenal alata potrebnih ljubitelju dobrog internet surfa. Opera u sebi ima integrisane torrent i mail klijente, download menadžer, speed dial početnu stranicu, magic wand opciju za čuvanje korisničkih naloga (korisnička imena, šifre), tab browsing, a glavna odlika mu je velika brzina (brži od FF i IE).
Svestan ovih činjenica, rešio sam da isprobam Opera pretraživač, iako nisam ljubitelj "all in one" proizvoda. Na Opera internet stranici, u okviru download sekcije, nalaze se prekompajlirani paketi za Windows, MacOS, Free BSD, Solaris, QNX, BeOS, kao i za brdo Linux distribucija, što me je posebno obradovalo. Kada bi više proizvođača softvera radilo kao Opera tim, Windows advokati ne bi mogli da pričaju da Linux-u fale kvalitetni vlasnički programi. Mislim, oni fale i sveže instaliranom Windows-u, ali se lako instaliraju jer su kompajlirani za isti (ako ih nađete na netu, a usput ne "pokupite" neki virus). U svakom slučaju potez programera Opere pokazuje kako i kompanije mogu da budu fer prema korisnicima, i da nude odlična vlasnička softwerska rešenja, bez crack/DRM/closed source paranoje i tretiranja svih korisnika kao potencijalnih lopova...
Ali, vratimo se na temu post-a. Server Opera sajta automatski nudi Linux verzije, tako da je samo potrebno odabrati distribuciju i paket se može preuzeti. U mom slučaju u pitanju je .deb (verzija 9.26) paket za Debian Etch/Lenny/Sid, veličine 5.4 MB (kada se instalira nešto više od 13 MB). Instalacija se obavlja iz Konsole sa:

# dpkg -i
opera_9.26-20080218.6-shared-qt_en_i386.deb

Napomena: zbog predugog imena .deb fajla i ograničenja blogger editora komanda dpkg je u dva reda.

... ili desnim klikom na paket na Desktop-u, pa iz kontekstnog menija>Open With>KPackage:

a zatim, u okviru KPackage programa, opcija Install:



...pa Done:




... i Opera je instalirana i spremna za akciju!

I dok se vodi ljuta borba između Internet Explorer-a i Firefox-a oko tržišnog udela, ljubitelji Opera pretraživača mogu "govoriti tiho i nositi Opera-u sa sobom"...

P.S. - Dopalo mi se što sam uz Operu proturio i opis KPackage-a, jako korisnog programčića za instalaciju .deb paketa preuzetih sa interneta ili nekog optičkog medijuma ("Windows fazon"). Idealno za "preletače"...

U slozi sa Windows komšijama

Ono što mi se najviše sviđa kod Linux-a je što programeri obraćaju pažnju na korisnike i trude se da fajl formati i mrežni protokoli ne budu privilegija male povlašćene grupe korisnika. Velike korporacije često koriste termin "interoperabilnost", kojim se, navodno, ističe njihova spremnost za saradnju sa konkurencijom, a na opštu radost korisnika (ushićenost iz reklama za mobilne operatere mi pada na pamet). Kako je "međusobna saradnja" konkurenata uglavnom mrtvo slovo na papiru, korisnici vlasničkih rešenja se često hvataju za glavu kada im donesem .svg, .odt fajl, ili kada treba da pristupe računaru na kome se nalazi Linux, samo zato što neki konzorcijum podrazumeva fajl formate velikih kompanija JEDINIM na svetu, a Windows NEZAMENLJIVIM OS-om.

Tada je potrebno zavrnuti rukave i probati ublažiti efekte samovolje i jedostranih pogleda na svet velikih korporacija, i omogućiti koegzistenciju poptuno različitih proizvoda u našim domovima, jer oni nemaju ništa s tim što su ih korporacijski dronovi, bez obzira na svetske standarde koji vladaju u skoro svim granama industrije (ISO napr.), napravili takvim kakvi jesu.
Jedna od stvari koju je moguće uraditi jeste, da Windows računari iz lokalne mreže mogu da vide moju Debian mašinu, i da joj pristupe.
Za dvosmernu komunikaciju računara na relaciji Linux<=>Windows treba imati sledeće samba pakete:

1. samba
2. samba-common
3. smbclient
4. kdenetwork-filesharing
5. libsmbclient
6. smbfs
7. fusesmb

Za pravilno funkcionisanje samba-e nisu neophodni svi paketi, ali sam ja naveo one koje sam instalirao na svoj sistem. Čini mi se (davno beše instalacija :)) da su samba, libsmbclient i smbclient instalirani zajedno sa Debian-om, što je za funkcionisanje mreže sasvim dovoljno (Debian odmah po instalaciji "vidi" radnu grupu i računare u njoj)...
Pošto sam lenj i volim sve na tacni, instalirao sam kdenetwork-filesharing, "user friendly" paket za konfigurisanje sambe iz Control Center-a. Neko će pomisliti da ovaj paket ne pokriva sve što treba naprednim korisnicima, ali to nije tačno, i ko bude instalirao ovaj modul shvatiće o čemu govorim. Takođe, ovaj dodatak Control Center-a nema gadnu osobinu samba swat paketa koji , prilikom konfiguracije deljenih direktorijuma, optičkih uređaja i štampača, izbriše sve ostalo iz fajla smb.conf.
Po instalaciji paketa nije loše ponovo pokrenuti sambu:

# /etc/init.d/samba restart ili # /etc/init.d/samba force-reload

Sada treba napraviti direktorijum za deljenje podataka, simpatičnog imena razmena (ime nije bitno) , koji može biti na bilo kojoj particiji na računaru. Ja sam svoj deljeni direktorijum smestio na lokaciju /home/user/. Naziv direktorijuma user treba zameniti nazivom home direktorijuma podrazumevanog korisnika sistema.
Treba rešiti prava pristupa i vlasničke odnose nad direktorijumom razmena. S obzirom da imam malu kućnu mrežu ja dozvoljavam ukućanima da mogu da pišu i brišu unutar deljenog direktorijuma. Prava pristupa se mogu dodeliti iz Konsole:

# chmod 777 /home/user/razmena ili
# chmod ugo=rwx /home/user/razmena

Vlasnička prava i prava pristupa se mogu dodeliti i iz grafičkog okruženja, tako što se desnim klikom na kontekstni meni odabere opcija Properties:




... a zatim tab Permissions u okviru koga treba podesiti Can View & Modify Content za sve tri vlasničke kategorije (Owner, Group, Others):

U Control Centru treba podesiti radnu grupu (bilo kakvo ime, DEBHOME napr.), u NetBIOS Name uneti ime računara (Hostname), a Server String ostaviti kako jeste ili upisati bilo šta (ja sam uneo Virtual Debian jer je sistem sa virtuelne mašine). Na kraju, treba podesiti Security Level na Share...

...i u okviru taba Base Settings naznačiti koji će direktorijumi biti deljeni (u mom slučaju to je direktorijum razmena). Na samom kraju, u opciji Main Properties odabrati odgovarajuće atribute za deljene direktorijume. Ja sam radi što lakšeg pristupa direktorijumima odabrao Public, Browsable, Available, a isključio Read Only:

Moguće je dodeliti i manja ovlašćenja korisnicima mreže iz samog Control Center-a, koji sadrži pregršt opcija, i koje treba, uz pomoć samba dokumentacije, polako proučiti...
I to bi, u većini slučajeva, trebalo da bude dovoljno za nesmetanu komunikaciju sa Windows komšijama. Samo što kod mene to nije slučaj. Ja sam , izgleda, redak korisnik kome samba i posle svega nastavlja radi u jednom smeru. Tada zovem forum u pomoć, i nadam se da ne moram da naglašavam; trud se isplati.
Naime, iz nekog volšebnog razloga, i pored lepog i sveobuhvatnog Control Center modula, ja sam morao da ručno editujem fajl smb.conf. Inače smb.conf je, kako mu ime kaže, konfiguracioni fajl za sambu, i nalazi se u direktorijumu /etc/samba. Dakle, ko god bude imao problema sa sambom, neka proba da isključi sledeće opcije iz smb.conf fajla, dodavanjem znaka ; ispred opcije:

;restrict anonymous = no
;max protocol = NT
;acl compatibility = winnt
;ldap ssl = No
;server signing = Auto
;valid users = %S
;strict locking = no
;msdfs proxy = no

Fajl je malo poduži, tako da treba naći ove opcije (znači, nisu na jednom mestu u fajlu) i staviti ; ispred njih. Restartovati samba-u sa /etc/init.d/samba force-reload i Windows komšije bi, bez restarta svojih mašina, trebalo da vide deljeni direktorijum i da mogu nesmetano da mu pristupe...

Needles&Pins

Bez želje da eksperimentišem sa paketima različitih verzija Debian-a, opisaću postupak pinninga, specifičan za distribucije koje koriste APT, jer sam ga pominjao u prethodnom članku. Pre nego što počnem, da naglasim još jednom:

NIKAKO NE TREBA RADITI PINNING AKO NISTE DOVOLJNO SIGURNI ŠTA HOĆETE. PINNING JE, PREVASHODNO, NAMENJEN LJUDIMA KOJI ODRŽAVAJU RIZNICE, I IMAJU ISKUSTVA SA PAKETIMA KOJE ODRŽAVAJU. DAKLE, PAMET U GLAVU!

Pinning je postupak instalacije programa koji pripadaju nekoj verziji Debiana, drukčijoj od one koja je instalirana na računar. Razlozi za ovo mogu biti razni, a najčešći su: eksperiment sa novim i starim paketima ili nemogućnost pronalaženja nekog programa u stable grani (verovatnoća skoro ravna nuli)...
Da bi apt-get znao sa kog repo-a da instalira program uvodi se pojam fajla preferences, na osnovu kojeg se utvrđuje koja grana softvera (stable, testing, unstable) ima veći prioritet. Dakle, u /etc/apt direktorijumu formira se fajl preferences, sadržaja sličnog ovom:

Package: *
Pin: release a=stable
Pin-Priority: 1001

Package: *
Pin: release a=testing
Pin-Priority: 700

Package: *
Pin: release a=unstable
Pin-Priority: -10

U delu Package se naznačava koji je paket kandidat za preuzimanje sa repo-a određene grane Debian-a. Ukoliko posle Package stoji zvezdica (*), podrazumeva se da svi paketi mogu biti preuzeti sa repo-a, a da li će biti, to zavisi od Pin-Priority vrednosti koju ću kasnije objasniti.
Pin: release je odeljak u kome se naznačava koja je verzija/grana Debian-a u pitanju (stable, testing, unstable).
Pin-Priority je predstavljen nekim brojem (1001, 700, -10 napr.), koji označava važnost paketa sa određene Debian grane. Treba reći da veća brojna vrednost prioriteta podrazumeva viši prioritet paketa, tako da će se paket najvećeg prioriteta i instalirati. Negativne vrednosti prioriteta (-10 napr.) onemogućavaju instalaciju paketa sa tim prioritetom. Prioritet veći od hiljadu (P>1000) uslovljava automatsku instalaciju paketa koji može biti i stariji od istog paketa na sistemu (downgrade paketa). Prioritet između 500 i 1000 (500<1000) uslovljava instalaciju paketa samo ako je paket instaliran na sistem stariji od dotičnog istog paketa, tako da, ako se u sistemu nalazi noviji paket, do instalacije starije verzije neće doći.
Primer preferences fajla koji sam naveo u članku je samo jedna od mogućnosti, i nije referentan za sve slučajeve korišćenja pinninga, koji, na kraju krajeva, zavise od potreba samih korisnika. Pogađate da u ovom članku nema sličica jer je sistem na virtuelnoj mašini uništen neznanjem autora bloga, tako da je photo session izostao. To mi je, na kratko, pokvarilo koncepciju ilustrovanog blog-a, ali šta je tu je. Jedino što mogu da obećam je puno sličica u sledećem članku... :)
Svaka dobra knjiga ima pozamašan spisak literature, a moj post, s obzirom da je kratak, nudi dva poučna linka:

Debian Wiki - Apt Pinning
Apt Pinning for Beginners

Ulazak kroz zadnja vrata

Možda sam malo dosadio sa pričom o Debianu i "vremešnim" paketima na njegovim riznicama (repository), ali to je neoboriva činjenica. Postavlja se pitanje: "Kako doći do novijeg softvera, prekompajliranog za Debian Etch?".

Rešenje nam nude entuzijasti koji održavaju sajt backports.org. Oni su pošli od ideje da se novi korisnički softver može koristiti i na "starijim sistemima" (za Linux je to rok od 6-12 meseci), ako se prekompajlira tako da radi i sa starim bibliotekama, a da, pri tom, nije ugrožen sistem.
Uz pomoć "zadnjih vrata" je moguća bezbedna instalacija korisničkih programa koji ne zahtevaju zamenu postojećih sistemskih programa i biblioteka. To su najčešće instant messaging programi (IM), internet pretraživači, muzički plejeri...
Imati najsvežiju verziju IM programa Pidgin, svakako nije na odmet, s obzirom na dinamičan razvoj ovog programa i nove opcije koje se, sa svakom novom verzijom, implementiraju u njega. Zato sam i skoknuo do virtuelne mašine da, sa Pidgin-om, isprobam "zadnja vrata" Debian Etch-a.
Prva stanica na putu do Pidgin-a je backports sajt sa kojeg treba preuzeti info o backports riznici, i to uneti u /etc/apt/sources.list. Za lenštine poput mene, koje mrzi da posećuju kojekakve sajtove, u sources.list treba uneti:

deb http://www.backports.org/debian etch-backports main contrib non-free

Zatim treba preuzeti paket debian-backports-keyring radi verifikacije novog repo-a:

# apt-get install debian-backports-keyring

... a zatim osvežiti informacije o paketima u riznicama:

# apt-get update

Posle ovoga sledi instalacija programa po želji. U mom slučaju izbor je pao na Pidgin, mada to može biti bilo šta sa backports-a. Treba primetiti da komanda za instalaciju ima malo drugačiju sintaksu nego obično:

# apt-get -t etch-backports install pidgin

Na ovaj način se izbegava eventualna neželjena instalacija backport verzija programa umesto standardnih (stabilne verzije). Postoji način da se uvek instalira samo najnoviji (ili stari) softver, postupak se zove pinning, i preporučuje se samo onim korisnicima koji znaju šta rade. Ako nemate dugu istoriju korišćenja Debian-a (još od Woody-ja napr.), niste programer ili super-administrator, prijateljski savet: klonite se pinninga. Nepravilinim pinningom mi je pošlo za rukom da totalno uništim Debian Lenny , pri pokušaju instalacije KDE4 na isti :)...
Bilo kao bilo, Pidgin je instaliran i spreman za konfigurisanje:

Posle novog Open Office-a, na raspolaganju je i novi Pidgin, čisto da ne bude da zaostajemo za drugim distroima :)...

Da bi K3b lepo radio u Debian-u...

... potrebno je instalirati pakete cdrdao, mkisofs, dvd+rw-tools, koji se nalaze na prvom instalacionom DVD-u. Ovi programi daju veću funkcionalnost K3b-u (multisession, overburn, joliet-long, udf...), a zašto nisu instalirani zajedno s njim, nemam pojma. Spisak instaliranih paketa za K3b se može videti kada se ode u opciju Settings linije menija pa, Configure K3b, a zatim odabere opcija Programs. Kod mene su instalirani sledeći programi:

Uz ove programčiće, "rezanje" diskova ne bi trebalo da bude problem na Debian-u...

Fancy GRUB

GRUB (GRand Unified Boot Loader), koji se kulturno instalirao u MBR mog hard diska, u toku instalacije Debian-a, i nije naročito dopadljiv (plava boja na crnoj pozadini, a devojka mi stalno govori da crna i plava ne idu zajedno:)). Manjak lepote ne treba da čudi, jer je primarna funkcija GRUB-a izlistavanje jednog ili više instaliranih sistema i omogućavanje njihovog startovanja (da ne kažem "podizanja").

Pošto "ulepšavanje" GRUB-a nije naročito opasno po zdravlje sistema (a i po živce), rešio sam i to da probam, ali na virtuelnoj mašini (zbog potreba foto session-a :)). Dakle, za "šminkanje" ovog korisnog programčića treba dobaviti pogodne fotkice koje treba da budu:

1. .xpm formata (ili .xpm.gz)
   
2. veličine 640x480 pixela
3. sa 16 boja (od toga 14 za sliku, a 15 ako je cela pozadina crna)

Postoji više načina da se dođe do odgovarajućih fotkica. Jedan je da se neka fotka formata 640x480 (i 14 boja!) konvertuje u .xpm, a drugi, jednostavniji, podrazumeva da se iz Synaptic-a instalira paket grub-splashimages koji već ima nekoliko simpatičnih fotkica. Kako je nedostatak veština rukovanja GIMP-om jedna od mojih prepoznatljivih odlika, odustajem od pravljenja umetničkih fotkica i preuzimam sa repo-a već napravljene slike.
U Kate tekst editoru (Alt+F2>kdesu kate) otvaram fajl menu.lst (putanja /boot/grub/menu.lst) i u delu Pretty colours, upisivanjem znaka # isključujem opciju color cyan/blue white/blue, a zatim dodajem putanju do željene slike:

#Pretty colours
#color cyan/blue white/blue
splashimage=(hd0,0)/boot/grub/splashimages/
debsplash.xpm.gz
Napomena: Sve treba da bude u jednom redu!!

Kod mene se slike nalaze u /boot/grub/splashimages jer ih je Synaptic tamo kopirao. Inače, slike mogu biti bilo gde na disku. Takođe, na primeru se vidi da su slike kompresovane, ali to ne smeta njihovoj funkcionalnosti.
Treba obratiti pažnju gde se slike nalaze na hard disku, da bi se unele tačne vrednosti u menu.lst. Na mom računaru se slike nalaze na prvoj particiji (0) prvog diska (hd0). Dakle, GRUB označava particije i diskove brojevima 0-n, gde je n ne tako veliki (n<16) ceo broj :). Tako je prvi disk označen sa hd0, a prva particija na prvom disku brojem 0. Logično je da bi drugi disk imao oznaku hd1, a druga particija (bez obzira na disk) bi bila označena brojem 1. Zavisno od toga na kojoj particiji se nalazi fajl sa slikama (/home/user/grub_slike napr.) unos može biti drugačiji.
Da bi bilo jednostavnije, daću primer najverovatnije situacije, kada je na disku samo Linux sa /, /home i swap particijama, a slike se nalaze u /home/user/grub_slike. Tada bi unos u fajl menu.lst imao oblik:

#Pretty colours
#color cyan/blue white/blue
splashimage=(hd0,1)/home/user/grub_slike/slika.xpm, jer se slike nalaze na /home particiji koja je u grubu predstavljena sa (hd0,1)

Da se kojim slučajem slike nalaze na trećoj particiji nekog drugog diska unos bi bio izmenjen za (hd1,2)/putanja/do/slika. Nadam se da sam bio jasan :)...
Sledi snimanje fajla i reboot, a proizvod manjih korekcija menu.lst fajla, u mom slučaju, izgleda skoro savršeno, jer su upotrebljene ne-Vista-Leopard boje. Jedna stvar koja me mnogo živcira kod Linux dizajnera je uporno kopiranje vizuelnog doživljaja iz Win OS-ova, a bez ikakve potrebe, jer ne mora svaki Welcome screen da bude plav, modrozelen, sa primesama crne i plave i zelene i plave i crne... Meni se crvena, ipak, najviše dopada, a ovaj grub-splash je blizu idealnog (ja bih, recimo, dodao još bele):




Za dopunu znanja preporučujem Debian Wiki sajt koji sadrži dosta korisnih informacija u vezi sa ovom temom...
...ili ovaj sajt, sveobuhvatan i jednostavan...
... a za gotove splash fotkice preporučujem shultz-net i Mcgrof's collection of splashimages...


Problemi

Ponekad i pored najboljih namera stvari krenu nekako "nakrivo" i završe naopačke. Posledica je nemogućnost podizanja sistema, što je zastrašujuće ako je jedino rešenje još izgubljenih sati u reinstalaciji i podešavanju sistema. Kako ne postoji situacija za koju se vezuje samo jedno rešenje, ni u slučaju da GRUB "zariba" ne treba gubiti nadu.
Za oporavak GRUB-a je potrebna neka Live Linux distribucija, malo rada u shell-u i minimum živaca. Prilikom pokretanja Live distro-a odabrati shell login (ili nesto sl.) i pozvati GRUB prostom komandom grub, radi ulaska u grub prompt.

Prvo se komandom find listaju particije na kojima se GRUB može nalaziti i sa kojih se može instalirati. Kod mene to nije slučaj, ali komanda find može izlistati više particija sa GRUB-om, ukoliko postoji više Linux-a instaliranih na konkretan računar:




Zatim se komandom root naznači sa koje particije da se instalira GRUB. U mom slučaju u pitanju je prva particija prvog diska (hd0,0):



Na kraju se napušta grub prompt komandom quit:

grub>quit

I to je kraj mukama i znojenju :)...

Ovaj postupak se može raditi i posle instalacije Windows-a na hardu sa Linux-om, jer Win u svom boot loader-u neće izlistati Linux (niti bilo koji drugi OS). Takođe, postoje i neki Linux-i čiji GRUB ne izlistava "komšijske OS-ove". Tada ovaj metod reinstalacije GRUB-a takođe ima smisla, U tom slučaju treba odabrati čiji će GRUB biti reinstaliran, jer će komanda find naći više particija sa GRUB-om...

Ko ne voli da "prlja ruke" ima na raspolaganju programčić simpatičnog imena Super Grub.

Treći update!

U drugoj polovini februara (17-og, da budem precizan :)) izašao je novi update stabilne verzije Debian-a (Etch 4.0r3), na opšte "oduševljenje" njegovih korisnika koji će opet morati da reinstaliraju drajvere za hardver :).
Update sadrži dosta popravki programa (bugfixes), sigurnosnih unapređenja (upgrade) i unapređenja drajvera u cilju bolje komunikacije sa unapređenim kernelima. Stable update je od 19.02.2008. dostupan za preuzimanje sa interneta u vidu ISO fajla velicine oko 2.3 GB...
Najinteresantnije od svega je što flashplugin-nonfree NEĆE biti podržan u budućnosti, a zaključno sa ovim update-om.
Info o promenjenim i unapređenim paketima se nalazi na ovoj lokaciji...

Debian iz unutrašnjosti

Instalacija binarnih paketa preko paket menadžera se često pominje kao velika prednost Linux-a u odnosu na druge operativne sisteme (pored male sklonosti ka virusima, stabilnosti i sl.). Naizgled idealna situacija - poželite neki program, "skoknete" do omiljenog paket menager-a (KPackage, Synaptic, Adept i sl.), pronađete program, potvrdite instalaciju i isti je uredno instaliran u odgovarajuću sekciju aplikacija. Ovu idiličnu situaciju može da pokvari jedino nedostatak širokopojasnog interneta, koji je, gle čuda, "veoma" rasprostranjen u Srbiji.

Kako instalirati potrebne programe u tom slučaju? Dial-up modem, ako uopšte i radi pod Linux-om, treba odmah zaboraviti, čisto zbog očuvanja duševnog zdravlja. Prvo što nam može pasti na pamet je instalacija sa diska, i to je logično rešenje.

Kako nije problem "naterati" Adept, Synaptic ili neki drugi paket menadžer da instalira pakete sa unapred pripremljenim diskovima (3 Debian DVD-a i update izdanja), postavlja se pitanje pravljenja repo-diska od nasumično odabranih paketa (nikome ne treba svih 18000 paketa). Ovo podrazumeva kratkotrajno postojanje širokopojasnog interneta ili drugara dobre volje koji ima DVD-e, kako bi se softver za pohranjivanje na diskove i dobavio ...

Ja sam, recimo, hteo da napravim Debian multimedijalni disk, tako da, ukoliko nemam internet, mogu da instaliram multimedijalne kodeke koji mi trebaju. Da bih svoju nameru sproveo u delo prvo sam skoknuo do zvaničnog Debian sajta po osnovne pojmove o pravljenju repo-a. Na taj način sam naučio "Šta da radim", samo mi je falilo "Kako da to uradim". Logično rešenje je forum Debian Srbija, pa sam tamo i postavio temu. Odgovor je stigao u rekordnom roku i uskoro sam imao svoj prvi repo na disku. Ko bude čitao postove na forumu videće da nije uspelo iz prve :). Naravoučenije - ne treba tek tako odustajati...
Prvo što treba uraditi jeste preuzimanje paketa sa Debian multimedia repo-a. Na sajtu se nalazi nešto manje od 190MB multimedijalnih paketa, što i nije tako teško preuzeti sa interneta. Zatim se u /home direktorijumu (može i u nekom drugom) pravi sledeća direktorijumska struktura:

pool/multimedia
.disk <= tačka ispred imena direktorijuma znači da je direktorijum skriven (hidden)
dists/etch/multimedia/binary-i386

U direktorjium multimedia treba prekopirati sve preuzete pakete:

user@debian: ~$ cp dir/sa/paketima/*.deb pool/multimedia

U nekom tekst editoru treba napraviti fajl info koji treba da sadrži informacije o disku. To može izgledati ovako:

Debian GNU/Linux 4.0 r2 "Etch" - Unofficial i386 DVD Multimedia-1 20080216-20:50 <= sve treba da bude u jednom redu!

Ukoliko se pravi repo-disk za Debian testing (Lenny), ili unstable (Sid), fajl info treba promeniti tako da umesto "Etch" stoji ime odgovarajuće verzije Debian-a (Lenny, Sid). Fajl info prekopirati u direktorijum .disk, a zatim, ne napuštajući home direktorijum pokrenuti komande:

apt-ftparchive packages pool/multimedia/ | gzip - > dists/etch/multimedia/binary-i386/Packages.gz

Program apt-ftparchive i gzip prave arhivu (zove se još i indeks fajl) Packages.gz koja sadrži imena, verzije, veličinu, kratak i dug opis paketa, zavisnosti paketa, kao i neke dodatne informacije.

Sada sve treba narezati na CD uz pomoć programa K3b i dodati CD u listu repo-a. Ovo se može uraditi iz terminala komadom apt-cdrom add, ili mnogo elegantnije, uz pomoć Synaptic-a, odabirom Add CD-ROM opcjie Edit linije menija:

Može se proveriti da li je disk dodat na listu repository-ja ako se ode do opcije Settings>Repositories u Synaptic-u:

Po istom postupku dodati/napraviti i ostale diskove koji imaju veze sa programima za Debian Etch. I to je sve! Uz 5 DVD-a i multimedijalnim CD-om, Debian je potpuno spreman na česte studentske selidbe po čitavoj teritoriji BG-a, kao i na letnji raspust u unutrašnjosti :)...

3D Debian

Posle osnovih podešavanja sistema, instalacije grafičkih drajvera, instalacije programa i "šminkanja" radnog okruženja sledi šlag na Debian tortu - Compiz-Fusion 3D kompozitni menadžer prozora. Ovo je relativno mlad projekat, nastao obnovljenom saradnjom programera Beryl i Compiz projekata, i čiji je cilj razvoj krajnje zabavnih i dopadljivih Window menadžera. Nije loše znati, bez preteranog ulaska u problematiku, da pored Compiz-Fusion-a, postoji još 3D meadžera prozora za Linux. Najpoznatiji su, svakako, Beryl, Compiz (i dalje postoji odvojeno), Metisse (francuski projekat podržan od strane Mandriva Linux-a), Metacity (za GNOME), Xfwm (kompozitni menadžer za Xfce), KWin (menadžer za KDE). Compiz, Beryl i Compiz-Fusion su 3D kompozitni window menadžeri, dok Metisse to nije u potpunosti (iako implementira popularni Desktop Cube napr.).
Po instalaciji Compiz-Fusiona desktop bilo koje Linux distribucije postaje izvor ultimativne 3D zabave. Kockasti desktop (Desktop Cube), rastegljivi prozori, atraktivne dekoracije prozora, kiša, sneg (pa čak i vatra!), postaju sastavni deo radnog okruženja ponosnog vlasnika GNU/Linux platforme.
Neko bi pomislio da je za 3D zabavu potrebna moćna grafička i mnogo MHz, GHz, GB, ali nije tako. Jednostavno, ovaj window menadžer koristi ono što mu pruža Vesa kompatibilna video karta sa 3D akceleracijom, tako da nije čudo ako 3D Desktop "proradi" na NVIDIA GeForce MX400 video karti. Na mom starom računaru računaru sa AMD Duron procesorom (1,1GHz), 256MB memorije i MX400 grafičkom, Metisse (na PCLinuxOS-u) radi bez problema. Više problema imam kad otvaram Firefox ili Open Office pošto im treba mnoogo vremena da se startuju (nije mi jasno kad će taj "memory leak" da srede)...
Da bi se omogućilo 3D uživanje na Debian-u treba prvo imati instalirane drajvere za grafičke karte, a zatim i odgovarajuće izvore paketa Compiz-Fusion-a (verzija 0.60) u listi repository-ja fajla/etc/apt/sources.list:

deb http://download.tuxfamily.org/shames/debian-etch/desktopfx/stable/ ./

Po dodavanju repo-a treba (preko root naloga!!) preuzeti sa interneta GNU PGP ključ (GNU Privacy Guard key), s obzirom da su paketi digitalno potpisani:

debian: /home/user/# wget http://download.tuxfamily.org/shames/A42A6CF5.gpg -O- | apt-key add -

Ovaj repo je moguće dodati i iz Synaptic-a. Zatim treba, uz obavezno osvežavanje baze paketa (apt-get update ili Synaptic>Edit>Reload Package Information) instalirati sledeće pakete:

1. ccsm - grafički (GUI) konfiguracioni alat za rad sa kompozitnim menadžerima prozora
2. compiz-manager
3. compiz-core
4. compiz-kde
5. compizconfig-backend-gconf
6. compizconfig-backend-kconfig

Ovi paketi će sa sobom da povuku još zavisnosti (posebno compiz-core), tako da nema potrebe da dajem celu listu paketa.
Pre instalacije paketa treba malo "doraditi" fajl xorg.conf (lokacija /etc/X11/xorg.conf), kako bi compiz-fusion "proradio" sa NVIDIA kartama. U stvari, treba dodati par redova u odgovarajuće sekcije fajla. Ovo raditi po mogućstvu sa isključenim X serverom u nekom tekstualnom editoru tipa vi, nano... Treba uraditi sledeće:


Sekcija "Device" treba da sadrži:

Option   "AllowGLXWithComposite" "true"
Option   "RenderAccel" "true"

Sekcija "Screen"

Option "AddARGBGLXVisuals" "true"
Option "XAANoOffscreenPixmaps" "true"
DefaultDepth 24 => ova opcija se često već nalazi u sekciji "Screen"

Na kraj xorg.conf fajla dodati:

Section   "Extensions"
Option   "Composite"   "Enable"
EndSection

Po uspešnoj instalaciji paketa i konfiguraciji X servera, treba pozvati program compiz-manager (Alt+F2>compiz-manager) i 3D zabava može da počne. Ja nikada ne podešavam sistem tako da se sa ponovnim startovanjem sistema podiže compiz-manager, već ga pokrećem po želji. Što se tiče podešavanja Compiz-Manager-a, mogućnosti su praktično neograničene, ali o tome u nekom od sledećih postova... :)
Kao i uvek, nije loše imati i dodatnu literaturu na temu Compiz-Fusion-a:

http://wiki.compiz-fusion.org/FAQ#head-36f1b26d970798f3d5815dda90654ad41502400d

http://wiki.compiz-fusion.org/Plugins/Cube#transcube

http://shame.tuxfamily.org/repo/?cat=11


Ova podešavanja xorg.conf fajla se odnose ISKLJUČIVO na NVIDIA grafičke karte. Kako izlaze novi drajveri, sve je manja potreba da se "prčka" po xorg.conf fajlu. Više informacija na zvaničnom Compiz-Fusion Wiki-ju.

Problemi
Ako dodje do problema pri startovanju compiz-fusion-a, ili se compiz uopšte "ne javlja", nije loše proveriti da li postoji direct rendering sledećom komandom:

user@debian: ~$ glxinfo | grep direct
direct rendering: Yes <= nešto slično ovome treba da se dobije

Iako je AIGLX od X.Org 7.1 verzije integrisan u X server nije loše ni to proveriti:

user@debian:~$ cat /var/log/Xorg.0.log | grep -i aiglx
(**) Option "AIGLX" "on" <= izlaz sličan ovome treba da se dobije

Naravno, treba proveriti i da li su učitani nvidia drajveri:
user@debian:~$ lsmod | grep nvidia

Malo je ružnjikav ovaj KDE 3.5.5 :(

Posle instalacije sistema, drajvera, kodeka i esencijalnih programa, nije na odmet malo ulepšati radno okruženje, ako ni zbog čega drugog, ono zbog davanja ličnog pečata svom računaru. Treba biti iskren i priznati da je podrazumevani KDE 3.5.5 daleko od estetskih standarda modernih desktop okruženja.
Ali moć KDE okruženja da se totalno promeni i prilagodi potrebama korisnika, jeste jedan od razloga zbog koga i koristim KDE. Sekcije Appearance & Themes i Desktop, u okviru Control Center-a, omogućavaju bezbroj kombinacija za preuređenje i "šminkanje" radnog okruženja. U principu, nema se šta mnogo ni podešavati, osim promene sličice u kicker panel-u, dodavanja novih fontova, dekoracije prozora i, eventualno, dodavanje novih ikonica (što je stvar ukusa).
Prva stvar koju treba uraditi, jeste, skoknuti do KDE-Look sajta i odabrati potrebne elemente, preuzeti ih i instalirati prema uputstvu sa sajta. Pošto su, najčešće, u pitanju .tar.gz arhive, lako ih je dodati iz kontrolnog centra (Control Center) opcijom Install New Theme. Postoje i izuzetci, ali uz njih ide posebno "uputstvo za upotrebu"...
Mene, recimo, nervira ružna siva boja kicker panela, tako da odmah menjam pozadinu ovog panela uz pomoć pozadina kicker-a sa KDE-Look sajta .
U pitanju je kickers 1.06 kolekcija pozadina (arhiva 64637-Kickers.tar.gz), koja se raspakuje uz pomoć programa Ark (desni klik na arhivu i sve će biti jasno :)). Sada treba dodati sličice iz direktorijuma nastalog raspakivanjem arhive u direktorijum /usr/share/apps/kicker/wallpapers/. Jasno je da ovo kopiranje treba uraditi pod root nalogom:

# cp /home/username/Desktop/64637-Kickers/*.jpg /usr/share/apps/kicker/wallpapers/

Posle kopiranja sličica za treba skoknuti do Control Center>Desktop>Panels>Appearance i čekirati Enable background image. Zatim treba odabrati sličicu po želji. Moguće je podesiti i providnost (transparentnost) kicker-a, što izgleda baš cool... :)

Isto se može uraditi i sa desnim klikom na "otključan" kicker>Configure Panel>Appearance i uraditi prethodne korake.
Takođe, obavezno promenim Window Decorations i Style, iz Appearance & Themes sekcije, iz Plastik u Polyester. Skromno ali za mene dovoljno...
Ikonice se lako instaliraju, jer su obično date u obliku neke arhive, koju bez raspakivanja treba dodati iz Control Center>Appearance & Themes>Icons>Install New Theme (izuzetak je, recimo, set ikonica NuovoX sa KDE Look sajta).
Ostatak "šminkanja" radnog okruženja ostavljam zainteresovanim korisnicima KDE izdanja Debian-a. Uz lako prilagodljiv window menadžer, kao što je KDE, eksperimentisanje sa izgledom radne površine predstavlja pravo zadovoljstvo.

Debian i sysinfo:/

KDE input/output slaves (kio slaves) su deo KDE arhitekture. Korišćenjem kio slave protokola u Konqueror-u se olakšava pristup raznim lokacijama i programima na računaru i na internetu. Na primer, ako u adresnu liniju Konqueror-a unesem applications:/ dobiću instalirane programe po kategorijama, a sa settings:/ ću na brzaka skoknuti do Control Centra, koji će izgledati u stilu Windows Control Panel-a. Podržanih protokola ima poprilično i jedino što treba uraditi jeste zapamtiti ih.
Ipak, u Debian-u ne postoji podrška za openSUSE kio slave sysinfo, mada je ovaj kio slave jako koristan jer omogućava uvid u veličinu montiranih particija, ime računara, kernel, tip procesora, grafičku, temperature pojedinih uređaja na računaru i mnoge druge informacije. Da bi ove informacije bile dostupne neophodno je imati instaliran libhd13 paket (program za detekciju hardvera za SUSE Linux) koji se nalazi na Debian repoima i prvom instalacionom DVD-u, kao i sysinfo paket (trenutna verzija je kio-sysinfo_1.8.1-1_i386.deb). Nije loše instalirati ni kio-apt paket za uvid u raspoložive .deb pakete na repoima.
Paket kio-sysinfo je kompajliran za nekoliko Linux distribucija (postoji paket za Debian Etch, što me posebno raduje:)) i može se preuzeti sa sajta simpatičnog imena Jerrad Linux Space (http://jerrad.tuxfamily.org/kiosysinfo_eng.html). Na sajtu se nalaze i korisne informacije o instalaciji i korišćenju ovog korisnog kio-slave-a. Po preuzimanju sa interneta, treba biti u direktorijumu sa preuzetim paketom i instalirati ga sa dpkg programom:

# cd direktorijum/sa/paketom
# dpkg -i kio-sysinfo_1.8.1-1_i386.deb

Da bi se videle informacije o sistemu i računaru potrebno je u adresnojj liniji Konqueror-a upisati sysinfo:/ i dobijaju se informacije nalik informacijama sa slike:

Kada se u adresnu liniju upiše apt:/ dobije se pretraživač .deb paketa:

Moguće je napraviti prečice (linkove) na stranicu Konqeror-a sa sysinfo:/ početnom stranicom tako što se desnim klikom na radnu površinu, iz kontekstnog menija, odabere opcija Create New, a zatim u okviru te opcije Link to Location (URL). U kratkim crtama:

Desni klik>Create New> Link to Location (URL)

U sekciji Name upisati nešto po želji (computer, info, system itd.), a u URL sekciji sysinfo:/, slično unosu sa slike:




Nije loše imati i prečicu u kicker-u (pano na dnu ekrana sličan Windows Taskbaru). Prvo se desnim klikom na kicker pano izabere Add Non-KDE Application, a zatim se popuni dijalog prozor.




U sekciju Button title se upisuje bilo šta (computer napr.) kao i u Description sekciju. Najbitnije su sledeće dve sekcije. U sekciju Executable se upisuje konqueror, a u Command line arguments sysinfo:/, slično unosu sa slike:




I to je sve. Sada su sve važne informacije o računaru i sistemu dostupne sa iste lokacije, a terminal više nije potreban za tu svrhu. Praktično, zar ne?